Рекла ми је: "Сада ћеш упознати жену коју је Владика Николај звао моја вучица."
Госпођа Вера Илић била је прва жена, Београђанка која је студирала богословске науке и први катихета (вероучитељ) у нас. Имала сам срећу и задовољство да је упознам у сутону њеног живота, при самом крају када је била везана за постељу.
У Жичкој улици на Црвеном крсту била је њена мала кућа пуна успомена, светлости и икона. Са њом ме је упознала једна друга сестра у христу, њена имењака Вера, која је одлазила у Покровску цркву у Кајмакчаланској улици (у питању је њена другарица из детињства, а потом са факултета и из хора). Она ме је 1998. године, после Акатиста Пресветој Богородици, једног зимског петка у децембру одвела у кућу своје другарице из детињства и своје имењакиње вере Илић. рекла ми је: "Сада ћеш упознати жену коју је Владика Николај звао моја вучица".
Све остало што је уследило: долазак у ту малену чудесну кућу у Жичкој, разговор са госпођом Вером, иконе и књиге које сам тамо видела, мириси босиљка, тамјана и старих књига, сасушених латица руже код иконе...Све то је био најнежнији и најтрајнији букет сећања који греје моју душу.
Вера Илић је већ дуго лежала јер је боловала, али када сам ушла у собу лагано се подигла на јастук, отворила очи и погледала ме. некако строго и нежно у исто време. како каже песник са очима изван сваког зла. "А ти си та новинарка", рекла је. И почела је причу о свом детињству, о мајци, богомољцима (члановима Богомољачког покрета Владике Николаја који су ту и ноћивали за време богомољачких сабора и састанака), о својим професорима са Богословског факултета (издвајала је посебно професора латинског и старогрчког, Душана Глумца). Спомињала је и свој интервју из листа Политика из 1934. године, а присећала се и разговора са Светим Владиком Николајем. на растанку ми је поклонила Молитве на језеру и осмех као позив да се поново сретнемо...
Новог сусрета није било јер се госпођа Вера упокојила на свој рођендан 10. марта.
Весна Павловић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 355, мај/јун 2017.
У Жичкој улици на Црвеном крсту била је њена мала кућа пуна успомена, светлости и икона. Са њом ме је упознала једна друга сестра у христу, њена имењака Вера, која је одлазила у Покровску цркву у Кајмакчаланској улици (у питању је њена другарица из детињства, а потом са факултета и из хора). Она ме је 1998. године, после Акатиста Пресветој Богородици, једног зимског петка у децембру одвела у кућу своје другарице из детињства и своје имењакиње вере Илић. рекла ми је: "Сада ћеш упознати жену коју је Владика Николај звао моја вучица".
Све остало што је уследило: долазак у ту малену чудесну кућу у Жичкој, разговор са госпођом Вером, иконе и књиге које сам тамо видела, мириси босиљка, тамјана и старих књига, сасушених латица руже код иконе...Све то је био најнежнији и најтрајнији букет сећања који греје моју душу.
Вера Илић је већ дуго лежала јер је боловала, али када сам ушла у собу лагано се подигла на јастук, отворила очи и погледала ме. некако строго и нежно у исто време. како каже песник са очима изван сваког зла. "А ти си та новинарка", рекла је. И почела је причу о свом детињству, о мајци, богомољцима (члановима Богомољачког покрета Владике Николаја који су ту и ноћивали за време богомољачких сабора и састанака), о својим професорима са Богословског факултета (издвајала је посебно професора латинског и старогрчког, Душана Глумца). Спомињала је и свој интервју из листа Политика из 1934. године, а присећала се и разговора са Светим Владиком Николајем. на растанку ми је поклонила Молитве на језеру и осмех као позив да се поново сретнемо...
Новог сусрета није било јер се госпођа Вера упокојила на свој рођендан 10. марта.
Весна Павловић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 355, мај/јун 2017.
Нема коментара:
Постави коментар