Плач Светог Саве
Бог ми је сведок да сам учио Србе
Свему што видех са Горе маслинове –
Велможе, себре и ђаке голотрбе,
Ал не знам где је корен несреће ове;
Учио да држе књигу, кандило и рало,
Ишао у лов с њима – на радост утробију;
С очију крв и тмину, са душе скидо сало
Стрепећ да се у шуми због плена не побију.
Зборих о слози, а видим – још се деле,
Јуродиво и само прогоне све љуће.
Дивља им срца, кротки вуци и пчеле,
У цркву сврате кад више не знају куд ће.
Јесам ли грешан што сам их искушаво:
Док мирих браћу, у недра скрише ноже,
Пред блеском крста шмугну препреден ђаво
У ђачку торбу од младе вучје коже.
Бог ми је јемац да сам их учио свачем
Што сазнах у ћелији, на ходочашћу, у лову.
Ако у цркву свратиш, чућеш како плачем
За децом која ме опет славе у рову.
ИЗВЕШТАЈ О ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ
Боже, што је тамно, мемљиво и тесно
Kо да нисмо пали у царство небесно,
И гинули листом за свијетлог кнеза –
Помрчина иста, знани страх и језа.
Назална мећава, азијатска хука –
Набрекује опет Тука и Манxука.
Бор у пустом пољу исту клетву јеца,
Уплакани коњи, престрављена деца.
Kалуђер у цркви занесен опелом,
У лијевој десна – отворени прелом.
Исти, црни гласник стиже са Kосова:
Траје, не престаје патња нечесова...
извор: www.poezijasustine.rs
Нема коментара:
Постави коментар