– То је радост која произилази од жалости због учињеног греха. У таквој жалости постоји и бол и радост, па се зато назива радосном тугом. Човек жали што је ражалостио Христа, а радује се зато што осећа утеху Божју. Грешник, када се искрено покаје, добија опроштај од Бога, осећа у себи утеху Божју и може да осети духовну сладост.
Старче, да ли човек који се бори може целог свог живота да живи у покајању?
– Да. Ако се бори исправно, не гледа колико је напредовао, него само своје падове и живи у непрестаном кајању. Покајање је за подвижника као некакво рукодеље које се никада не завршава. Грехове своје оплакиваћемо без престанка, све док не умремо, али са расуђивањем и надом у Христа Kоји је био распет, како би нам подарио духовно васкрсење.
Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу, Београд 2011, стр. 372 – 373.
извор: eparhijabacka.info
Нема коментара:
Постави коментар