Догодило се на данашњи дан: не заборавимо ни жетеоце из Старог Грацког...
Упркос страшном и непрекидном страдању нашег народа на Kосову и Метохији, жито опет рађа и стижу нове жетве. И упркос свему, овде постоји чудесна радост живота, вера и нада да ће опет све добро бити. Да је и ово још само један пљусак, који ће проћи. Чини ми се, страдање српске душе и њена ведрина успињу се и смењују, напоредо и равномерно. И у току мутних и кишних дана на Kосмету се могу видети звезде, из дубине. Гледају у нас, мирно (док стојимо у новом класју и свицима). Само треба наставити гледати у Небо.
Душица М. Филиповић, Са маргине рукописа |
Нема коментара:
Постави коментар