Translate

18. јул 2021.

ПРВИ ВЕЛИКИ ПРОЦВАТ ЦРКВЕНЕ МУЗИКЕ НА ИСТОКУ

2014.


Епископ топлички Јеротеј, 2019.

   „Монашки живот је озбиљна животна одлука”, умирујућим тоном говори нам јерођакон Јеротеј, који нас је, по благослову свог игумана, срдачно угостио и испричао своју, али и причу о манастиру Kовиљ у ком је монах већ 20 година.
   Родом из Сремске Митровице, наш саговорник је студирао Електротехнички факултет у Београду почетком 90-их, кад се сусрео са Црквом и црквеном музиком којом се и данас бави.
   То је била одлука заснована на вишегодишњој припреми – каже јерођакон Јеротеј, диригент манастирског хора. – Време које се проведе у манастиру пре него што се постане монах, служи да се човек преиспита да ли је спреман да до краја живота држи монашке завете. Ми смо сви овде из љубави према Богу и монашком позиву и не доживљавамо га као одрицање, већ као шансу за нови живот, нови почетак. Живот у манастиру је, на одређени начин, захтеван и тежак, јер захтева да променимо навике и начин размишљања који смо из света донели у манастир. Међутим, љубав према монашком позиву надвладава све друго.
   У манастирском животу подвиг је спремност на одрицање од своје воље и послушање игуману, смирено прихватање другог сабрата и његових ставова и делања, понекад несагласних са нашим. За разлику од модерног света, у коме се данас нарочито подстиче индивидуализам, идеал живота у манастиру је заједница у којој владају љубав, братство и слога.
   Ми и даље осећамо да смо део света из кога смо изашли без обзира што смо се од њега мало измакли и устројили свој живот по монашким узорима и правилима – наводи наш домаћин. – Да би обавили разне послове, најчешће у Новом Саду и Београду, дешава се да, с времена на време, излазимо ван манастира, али су ти изласци ван манастирских капија увек са знањем и благословом нашег игумана. И ми смо живи људи и ти изласци утичу на нас. Ритам световног живота често је заморан и за људе који у њему живе, а можете мислити како је тек нама кад изађемо из манастира.
   Према причи нашег саговорника, почеци обнове монашког живота у манастиру Kовиљу, током деведесетих, нису били лаки. Манастир је био опустео, а комплекс његових зграда оронуо и запуштен готово 50 година. Живећи у манастиру, а немајући уз себе живе примере монаха претходника који би им пренели своја духовна искуства, често су морали да уче на сопственим грешкама, што је увек тежи пут.
   Манастир Kовиљ поседује око хиљаду хектара земље која је обрадива, али и на којој се налазе шуме, па чак и део канала, некадашњег тока Дунава. Тренутно под једним кровом живи 27 монаха који сваког дана у 4 ујутру почињу са богослужењем и до следећег проведу око 5-6 сати у молитви. Пре неколико година почели су да фрескопишу цркву, на свежем малтеру, а користе само природне боје. Иначе, објекат је изграђен од камена и камене опеке у византијском стилу.
   У процесу реституције, имали смо драгоцени документ аустроугарске царице Марије Терезије из 1751. године у којем су тачно убележене границе нашег имања – каже јерођакон Јеротеј, напомињући да први подаци о манастиру датирају из 13. века када је у близини тог места Свети Сава преговарао са угарским краљем Андријом ИИ и спречио рат са Србијом. – Манастир је увек био мушки, осим у периоду од 1933. до 1941. када је био женски, и тада је ту живело сестринство од 40 монахиња које су протерали Хортијеви фашисти, те су оне отишле у манастир Раваницу.
   С друге стране, имали смо велики ентузијазам, карактеристичан за све почетке, који нас је носио – присећа се јерођакон Јеротеј. – Временом, ентузијазам је заменило практично искуство монашког живота које се пројавило кроз реалнији приступ проблемима у датим ситуацијама. Kао монаси, ми смо позвани да будемо пример свим осталим хришћанима – „светлост свету”, а то значи да свакога дана сведочимо својим животима и делима хришћанску веру и врлине. То нам представља радост, али и захтева од нас велику одговорност пред светом.
   Духовни ентузијазам и добру вољу примећује и код људи који му долазе у Школу црквеног појања у Новом Саду, у којој предаје црквену музику од 2011. године.
   Тим људима је вера, истински, постала део живота. Музика им даје могућност да, на један дубљи начин, учествују у црквеним богослужењима, да се приближе сфери која припада црквеном клиру, да могу да из црквених књига, певају и читају богослужбене текстове. Видим како су ти људи непоколебљиви у својој вери и јако ми се свиђа што се то њихово узрастање у вери дешава некако неприметно, интимно, без ударања на сва звона, како и треба да буде – објашњава јерођакон Јеротеј, закључујући да вера није само неки религиозни осећај, већ да је то знање које се може формулисати.
Л. Радловачки/ фото: Р. Хаџић
mitrovica.info

Нема коментара:

Постави коментар