Translate

03. април 2017.

СЛАВОЉУБЉЕ, Беседа у Пету недељу Великог поста

   Жеља за претераном хвалом и славом својствена је скоро свим људима без изузетка. Ова жеља представља покретачку силу у многим догађајима који се дешавају око нас. Људи које покреће жеља за славом, високим положајем и претераном хвалом не спавају ноћима, целог живота се труде и боре да заузму неко истакнуто место у друштву, у породици, међу својим ближњима, у свом народу. Теже ка томе да буду окружени почастима и славом, да тетоше своју таштину и да поседују изузетну власт. То покреће многе од нас, чак и кад то кријемо врло лепим изговорима.
   Стремљење ка наградама, звањима и положају јесте прави разлог који приморава човека да чини огромне напоре. Али поред тога жеља за славом и претераном хвалом често наводи људе на страшне злочине. Они се боре међу собом, пишу пријаве и чине једни другима разноразне пакости. Такозвана конкурентска борба се одвија у различитим установама, предузећима, структурама власти и у Цркви, само с једним циљем – да се не дозволи да ближњи заузме изузетан положај, да се оклевета и да сам човек дође на његово место. Жеља за славом и влашћу приморава човека да чини овако одвратне ствари.
   Данашњи одломак из Јеванђеља нам говори о томе да су ову жељу испољавали чак и апостоли. Јеванђелиста Марко говори о томе како је Господ ишао са Својим ученицима у Јерусалим и пришла су му двојица, синови Зеведејеви, Јаков и Јован. Ови апостоли су били једни од најближих Христу, сведоци Преображења Господњег, браћа, коју су други називали „синови Грома“. Пришли су Христу одвојено од других и замолили Га за нешто. Он их је упитао: „Шта желите?“ Рекли су Му: „Господе, дозволи нам да у слави Твојој седнемо с Твоје десне и леве стране (један здесна, други слева)“ (в.: Мк. 10, 35-37). А Јеванђелиста Матеј додаје да је и њихова мајка молила Христа за то (в.: Мт. 20, 20).
   Господ као милостив и милосрдан Отац и Учитељ говори неразумним ученицима да не знају шта траже и пита их да ли су, да би добили ову славу, спремни да пију чашу коју ће Он пити и да се крсте крштењем којим ће се Он крстити. Они, наравно, пристају и Он им обећава да ће се све то десити; испиће ову чашу и примиће ово крштење, али не зависи од Њега да ли ће сести с Његове десне стране (в.: Мк. 10, 38-40).
   Други апостоли негодују, као што људи често негодују кад виде овакво испољавање туђе жеље за влашћу и славом; наизглед, негодују праведно, али често само зато што мисле: „А зашто не ми? Зар смо ми недостојни такве славе и положаја?“
   Господ их позива и даје им изванредну лекцију о томе како треба да поступају Његови истински ученици. Видимо: то што човек тежи ка слави и истакнутом положају често већ само по себи уноси немир у људске животе. Пре тога у Јеванђељу не наилазимо на то да су се апостоли међу собом свађали, да су спорили, завидели једни другима или испољавали неко супарништво. И жеља ове двојице браће доводи до тога да изабрани ученици већ почињу да се свађају, да завиде једни другима и да једни друге осуђују. Господ их позива и каже им да у овом свету владари владају и велможе управљају, али међу истинским Христовим ученицима не треба да буде тако, све треба да буде другачије.
   Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга (Мк. 10, 43–44).
   Ево на шта нас Господ позива и шта говори сваком од нас, које покреће таштина. Истинска слава и сила је у служењу ближњима. Лично Божански Учитељ, Син Божији, даје најузвишенији пример који нико од нас не може да достигне.
   Јер Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи, и даде живот Свој у откуп за многе (Мк. 10, 45).
   Он је дошао да пострада ради нас, дошао је да прими за нас срамоћење, пљување и распеће, а не да постане цар и велможа и да управља овим светом.
   Господ у овом свету апсолутно ништа није стекао. Није имао било какву имовину, живео је на разним местима, у кућама људи који су Га примали. Ништа није имао у овом свету, а ми који све имамо и који робујемо овом имању, још желимо да нас неко хвали, боримо се за то и у тој борби газимо ближње и гурамо их. Каква језива опијеност и слепило, који су се делимично дотакли и божанских ученика. Али главно је то што заборављамо на то да – да бисмо постали прави Христови ученици, треба да испијемо чашу страдања заједно са Христом и да претрпимо распеће за Христа.
   Овај свет захтева од нас да се клањамо идолима, страстима; и борба против тога није некаква лагодна и весела шетња. То нису само чуда, милост и успех за које молимо Господа у својим молитвама, већ је то и страдање, и подвиг, и труд. Царство Божије наслеђују само подвижници.
   Ево како је диван пример за све људе који теже ка слави, ка специјалном положају, за људе у чијој власти се налазе читави народи; сви ми морамо имати на уму да смо у овом свету само слуге Божије, слуге наших ближњих, а наш специјалан положај или слава треба да послуже прослављању Бога, прослављању Христа, Господа нашег.

   Амин.

   Јеромонах Игнатије (Шестаков)
   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru
   3 / 4 / 2017.

Нема коментара:

Постави коментар