Напустио нас је један велики пријатељ деце, српски књижевник, новинар, публициста, глумац, звезда дечје емисије „Фазони и форе“ Раша Попов.
Он је преминуо јуче у 84. години у Београду. Време ће показати колико је велико чика Рашино животно дело у коме се он његовим значајним делом определио да се бави децом, њиховим детињством и васпитањем, на само њему јединствен и својствен начин. Он није имао проблем да нађе пут и допре до дечјих паметних главица таквом питомином да су га деца ”својатала” тј. сматрала својим и то многе генерације у последњих 40 година.
Редакција Светосавског звонца је имала ту част да на свом значајном пројекту израде дечије цртане серије ”Дедино благо”, има за свог сарадника и саветника чика Рашу Попова. То је посведочило да је он, иако добрано зашавши у девету деценију и даље био веома вредан не само као писац, већ је обилазио школе и дечије образовне манифестације по Србији и региону, и одатле нам доносио и преносио његове значајне утиске. На тим местима он је и даље имао ону свежину речи и мисли које својом патином миришу на бакин шпајиз, дедину башту или неку луку сеоског потока, али и даље блиску толико да је и данашњу децу ”дигиталне ере” успевао да заинтересује и поучи и то много боље и конкретније него сви ”геџети” заједно.
Овај јуродиви хришћанин црпео је многе своје мисли, идеје, поуке и кованице из Светога Писма. И саму своју породицу је уподобљавао љубављу и молитвом у ”малу цркву”, те су поносени тим жаром из свог породичног дома, његов син Бојан постао свештеник у Руској Православној Цркви у Москви, а ћерка Дијана иконописац .
На сваком Сајму књига чика Раша Попов се појављивао са неким новим насловом за децу. Ево неколико његових кратких поука и мисли:
О народним песмама
”Свако наше дете, сваки наш ђак, рађа се са способношћу да чита српске народне песме и треба да користи ту шансу коју му је Бог подарио. Треба читати српске народне приче и српске народне песме.”
О Косову
”Не мислим ја о Косову, него оно прогони мене.”
О завичају
”Завичај се шири, коме се завичај не шири, то је човек који има коњске наочаре на очима, ускогруд и тесногруд.”
Кратка биографија Раше Попова
Родио се 1933. у Мокрину. Године 1952. дошао је у Београд на студије и завршио Филозофски факултет. Више је волео историју од књижевности, али ипак се определио за књижевност, а новинарску каријеру започео у новосадском „Дневнику“. Био је новинар листа „Младост“ од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда. У Телевизији Београд је био до 1995. године. Попов је био лектор за српско-хрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977, а главни уредник издавачке куће Матица српска од 1983. до 1985. године. Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију „Видови фашизма“. Наступао је у ТВ серијама као приповедач, а неке од најпознатијих су: „Радост сазнања“, „Фазони и форе“, „Варошарије“, „У сну сан“, „Шешир без дна“. У серији за децу „Фазони и форе“ био је 155 пута Раша Проналазач. О друштвеним темама писао је као колумниста листа „Политика“. Објавио је више књига песама за децу и одрасле: „Два ока“ (1963), „Гвоздени магарац“ (1976), „Жабац који не зна да ћути“ (1987), „Шешир без дна“ (2001), „Лажљива уста истине“ (2002), „Возом посред улице“ (2003), „Био сам срећни коњ“ (2003), „Бајке за 21. век“ (2007), „Чаробњаков СМС“ (2007), „Мали зелени“ (2009), „Мокрински патуљци“ (2013), „Усамљена принцеза“ (2014). Добитник је награде „Доситеј Обрадовић“ за 2015. годину. Посебну његову пажњу је имала и Захвалница коју је 2014. године, добио од деце ПСД ”Света србија” за како тамо каже: ”за показану љубав и за наша срећна детињства”.
извор: zvonce.spc.rs
Редакција Светосавског звонца је имала ту част да на свом значајном пројекту израде дечије цртане серије ”Дедино благо”, има за свог сарадника и саветника чика Рашу Попова. То је посведочило да је он, иако добрано зашавши у девету деценију и даље био веома вредан не само као писац, већ је обилазио школе и дечије образовне манифестације по Србији и региону, и одатле нам доносио и преносио његове значајне утиске. На тим местима он је и даље имао ону свежину речи и мисли које својом патином миришу на бакин шпајиз, дедину башту или неку луку сеоског потока, али и даље блиску толико да је и данашњу децу ”дигиталне ере” успевао да заинтересује и поучи и то много боље и конкретније него сви ”геџети” заједно.
Овај јуродиви хришћанин црпео је многе своје мисли, идеје, поуке и кованице из Светога Писма. И саму своју породицу је уподобљавао љубављу и молитвом у ”малу цркву”, те су поносени тим жаром из свог породичног дома, његов син Бојан постао свештеник у Руској Православној Цркви у Москви, а ћерка Дијана иконописац .
На сваком Сајму књига чика Раша Попов се појављивао са неким новим насловом за децу. Ево неколико његових кратких поука и мисли:
О народним песмама
”Свако наше дете, сваки наш ђак, рађа се са способношћу да чита српске народне песме и треба да користи ту шансу коју му је Бог подарио. Треба читати српске народне приче и српске народне песме.”
О Косову
”Не мислим ја о Косову, него оно прогони мене.”
О завичају
”Завичај се шири, коме се завичај не шири, то је човек који има коњске наочаре на очима, ускогруд и тесногруд.”
Кратка биографија Раше Попова
Родио се 1933. у Мокрину. Године 1952. дошао је у Београд на студије и завршио Филозофски факултет. Више је волео историју од књижевности, али ипак се определио за књижевност, а новинарску каријеру започео у новосадском „Дневнику“. Био је новинар листа „Младост“ од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда. У Телевизији Београд је био до 1995. године. Попов је био лектор за српско-хрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977, а главни уредник издавачке куће Матица српска од 1983. до 1985. године. Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију „Видови фашизма“. Наступао је у ТВ серијама као приповедач, а неке од најпознатијих су: „Радост сазнања“, „Фазони и форе“, „Варошарије“, „У сну сан“, „Шешир без дна“. У серији за децу „Фазони и форе“ био је 155 пута Раша Проналазач. О друштвеним темама писао је као колумниста листа „Политика“. Објавио је више књига песама за децу и одрасле: „Два ока“ (1963), „Гвоздени магарац“ (1976), „Жабац који не зна да ћути“ (1987), „Шешир без дна“ (2001), „Лажљива уста истине“ (2002), „Возом посред улице“ (2003), „Био сам срећни коњ“ (2003), „Бајке за 21. век“ (2007), „Чаробњаков СМС“ (2007), „Мали зелени“ (2009), „Мокрински патуљци“ (2013), „Усамљена принцеза“ (2014). Добитник је награде „Доситеј Обрадовић“ за 2015. годину. Посебну његову пажњу је имала и Захвалница коју је 2014. године, добио од деце ПСД ”Света србија” за како тамо каже: ”за показану љубав и за наша срећна детињства”.
извор: zvonce.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар