Какав празник, каква лепота!

   Зашто толико тога:
   ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ЗАИСТА ВАСКРСЕ...?
   Какав празник, каква лепота!...
   Колико пута сте од јуче рекли или "Христос васкрсе" или "Ваистину (заиста) васкрсе"? Да пренесете велику и радосну вест или да је потврдите...
   Сваким понављањем ових речи јачамо нашу веру. Боље речено, приближавамо се вери.    Научници би рекли утврђујемо синапсе у нашим мозговима, али ради се ипак о много више од тога.
   У озрачју васкршње лепоте и радости није опасно запитати се - колико заиста верујемо у то што изговарамо. Колико заиста верујемо у то да је Христос васкрсао?
   Кад су у недељу Христовим ученицима почеле да пристижу прве вести о васкрсењу њиховог учитеља, није им било лако да поверују.
   Први сведоци - мироносице које су затекле празан гроб, виделе и чуле анђела на гробу који им је рекао да је Христос устао из мртвих. Колико им је за веровати, питају се апостоли. Жене, под великим емотивним притиском...
   Једна од њих, Марија Магдалина, бивша велика грешница, али већ дуго верна Христу, сведочи да је срела човека за кога је прво мислила да је вртлар. Преознала је учитеља тек кад јој се обратио по имену.

   Ученици, Лука и Клеопа, срели су непознатог човека на путу за Емаус, разговарали са њим, расправљали о пророчанствима у Писму, али су у непознатом препознали Христа тек кад је за вечером у Емаусу преломио хлеб и пружио им. Кад су га препознали "њега нестаде". Потресени, пожурили су назад у Јерусалим да обавесте о том остале ученике.
   Док се васкрсли Христос није појавио међу њима, ученицима је било тешко да поверују у нешто толико немогуће и недоступно људском разуму, као што је васкрсење из мртвих. Били су сведоци чуда па и васкрсавања мртвих, па и Лазара који је био у гробу чак четири дана, али да неко умре и сам васкрсне, врати се из мртвих, из ада, из тамне провалије ништавила - како је могуће то прихватити, чак и кад то силно желимо?
   Ако смо упорно и стамено окренути Истоку у очекивању обећаног Другог Христовог доласка, ако на Светој Литургији упорно ломимо са Христом хлеб и хранимо се Његовим телом и Његовом крвљу - како нам је заповедио, смемо и да се позабавимо нашим маловерјем и сумњама. Ако апостоли нису лако могли да поверују онима које су познавали, који су заједно са њима били сведоци тога да Исус није само од овога света, не треба да будемо малодушни ако и нама није увек лако да у пуноћи прихватимо величанствену, највећу вест, вест коју су нам преко наших отаца пренели апостоли - Христос васкрсе!
   Кад год, где год и у коме год се у историји појави права, пуна вера - ту делује Христос, Богочовек. И ту се дешавају велике ствари, уплив вечности на историју, често и оно што називамо чудима.
   Хвала Богу, наша Православна Црква чува непрекинути континуитет тог сведочења. Не очајавајмо због свог маловерја. Што више желимо да верујемо ближе смо томе да заиста верујемо. Зато само упорно, с поверењем у Бога. Слободно понављајмо то "Христос васкрсе - заиста васкрсе". Што дуже можемо. И ове седмице и све до Вазнесења и целе године. Важно је да не заборавимо зашто то радимо. Важно је да се то не претвори у празну форму и рутину.
Из пуног срца - ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

   ђакон Ненад Илић