Данас сам био у селу на гробљу предака. Ово је рељеф на споменику мом прадеди који је са два своја сина пострадао у Првом светском рату, а подигла га је после рата прабаба са својим преживелим, млађим синовима. Један од њих је мој деда.
Прадеда је под пуном војном опремом. Пушка о рамену. Прабаба у једној руци има букет цвећа а у другој - отмено - кишобран. Вероватно њена жеља, а и уметник се нешто питао.
Прадеда у ставу мирно, а прабаба, макар стопалима - по символичком виђењу сеоског уметника каменоресца - окренута прадеди. Да га дочека. Ако не на овом а онда на оном свету.
Много је мушких тада изгинуло. Две ћерке мојих прадеде и прабабе су умрле младе и неудате. Али Србија је, истина у новом, југословенском калупу, наставила даље. Док Бог није опет изједначио број жена и мушкараца. Онда је и ослободио Србију лошег калупа.
А Србија никако да прохода. Пре свега зато што је изгубила једноставну сељачку веру у Бога који је Живот, а није је заменила неком градском вером јаке црквене заједнице људи заиста потребних једни другима.
Сви смо се стрпали у градове у којима још увек нисмо научили да живимо. Научили смо само да одбацимо своје "примитивно" порекло. И престанемо да будемо наивни.
Тешко да можемо да вратимо овакву идиличну наивност, али храброст чистог срца можемо. Док год верујемо у Бога има ко да опере наше запрљане и уморне душе. Па да опет будемо људи. Мушки и женски људи.
А са прадедама, прабабама и њиховим потомцима можемо заједно да будемо, ако хоћемо, на свакој литургији. Ако се окупимо - постаћемо поново јаки. Са вером у Бога, јаки за живот. Преци ће нам помоћи да потпуно не издамо потомке.
ђакон Ненад Илић
Прадеда у ставу мирно, а прабаба, макар стопалима - по символичком виђењу сеоског уметника каменоресца - окренута прадеди. Да га дочека. Ако не на овом а онда на оном свету.
Много је мушких тада изгинуло. Две ћерке мојих прадеде и прабабе су умрле младе и неудате. Али Србија је, истина у новом, југословенском калупу, наставила даље. Док Бог није опет изједначио број жена и мушкараца. Онда је и ослободио Србију лошег калупа.
А Србија никако да прохода. Пре свега зато што је изгубила једноставну сељачку веру у Бога који је Живот, а није је заменила неком градском вером јаке црквене заједнице људи заиста потребних једни другима.
Сви смо се стрпали у градове у којима још увек нисмо научили да живимо. Научили смо само да одбацимо своје "примитивно" порекло. И престанемо да будемо наивни.
Тешко да можемо да вратимо овакву идиличну наивност, али храброст чистог срца можемо. Док год верујемо у Бога има ко да опере наше запрљане и уморне душе. Па да опет будемо људи. Мушки и женски људи.
А са прадедама, прабабама и њиховим потомцима можемо заједно да будемо, ако хоћемо, на свакој литургији. Ако се окупимо - постаћемо поново јаки. Са вером у Бога, јаки за живот. Преци ће нам помоћи да потпуно не издамо потомке.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар