Христос васкрсе!
Можда је овај период после Васкрса добро време да се позабавимо нашим озбиљним проблемима, а да не изађемо из радости коју зрачи Васкрс.
Свети владика Николај у једном од кризних времена која нам овде мало-мало долазе пише:
"Црква је једина поседовала прави лек, иако га је заборавила јер је и сама постала болесна. Уместо да је она свету дала потребни лек она га је тражила од света. Ослабљена у својој улози у свету и заборављајући своју сопствену вредност, црква или неке црквене организације сарађивале су са пролазним снагама овога света да би ојачале своју моћ. Историја нам пружа сведочанства, огромна попут планина, да је црква увек слабила када је чинила уступке своје духовне снаге било којој пролазној светској сили...
Црква је та која треба да даје дух државном уређењу, а не да га имитира".
Ни у његово време нисмо имали, а ни данас немамо прави одговор како да се одупремо болести света. Како да и сами избегнемо ту болест.
Можда је највећи проблем у томе што не умемо уравнотежено да се бавимо самокритиком која води поправљању, него или падамо у деструктивно критизерство или фарисејску пасивну побожност.
Наслов књиге Сергеја Фудеља "Црква и њен тамни двојник" (наравно и оно што у књизи пише), може да нам помогне да се изборимо са овим проблемом.
Крајње је време да без икаквог сентимента уочимо силуету тамног, мрачног двојника цркве и да га изолујемо, да не бисмо морали у нашој цркви да прихватамо и ствари потпуно неприхватљиве.
Црква је, као што каже свети Николај, у загрљају са светом оболела од болести света. Та болест у цркви је заправо њен мрачни двојник који не признаје своју болест. Црква је данас између осталог угрожена финансијским интересима свештенства, играма моћи и статуса високог свештенства и психолошким заврзламама верујућих који се уплашени од живота склањају у цркву највише из анестетичких разлога.
Мрачни двојник се опет лажно представља као Црква!
С једне стране црква је постала институција која се егоистично, понекад скоро аутистично пре свега стара о свом самоодржању. Не баш близу Христове мисије. То доноси велику смутњу међу верујућима, смлачује веру у Народу Божијем. У разливеним границама Цркве одговорност Цркве за народ је и даље велика, а то свесно заборављамо. Острво условног мира, дечија "кућица" - довољно је, мислимо.
У најужем језгру, у Светој Литургији, још увек није превладала свест о слободи која се задобија урастањем у Богочовека. Малокрвни верници под видом сентименталне побожности не прилазе Светом Причешћу, Христовом Телу и Крви као свом основном циљу и драгоценој прилици коју нам је Богочовек понудио. Бескрајно самокажњавање због, забога, личне несавршености у предивном поклоњеном генератору Божанског смисла и слободе, прави генерације преплашено- послушних људи који не дају свету никакав инспиративни пример сем пристајања на све што се око њих дешава.
"Како Бог да"постаје уместо исказа вере фарисејски отров.
С друге стране множе се расколи, потенцијални расколи, повлачење из Цркве. И нико на то не реагује. "Како Бог да" - Не!
На делу је мрачни двојник Цркве против кога смо престали да се боримо.
Сваки грех у Цркви није грех Цркве него грех против Цркве. То не смемо да заборавимо! Коме год пада на памет да се "разочарава" Црквом или да незадовољан стањем црквеног живота улази у расколничке активности, треба да постане свестан да је подлегао религиозној глупости, непромишљености, а често и гордости.
С друге стране - побожни који сматрају да не треба критиковати стање у Цркви морају да размисле да ли они заправо подржавају мрачног двојника, а не Цркву саму, Христа самог.
У суманутој калкулацији награде коју капаришемо у замишљеном савршеном и вечном пензионом осигурању, прети нам опасност да зарадимо осуду!
Због своје млакости и себичности, неодговорности и неприхватања слободе. Сећамо се онога из Христове приче о талантима: " зли и лењи слуго"...
Пример - једна пријатељица хоће да се крсти. Побожни човек је упућује у веру, пошто нема ко други и каже јој да кад се буде крстила треба прво да одустане од своје слободе! Има ли нешто нетачније а истовремено присутније као мишљење и у Цркви и у свету који дистанцирано посматра Цркву. Христос је васкрсао да нам омогући пут слободе. Али наша воља је ту неопходна. Или да се предамо мрачном двојнику?
Христос је васкрсао! И међу нама је, са нама је. Он нас обавезује.
"Човек се може веселити само од радости или што је исто – од љубави. Страх Божији је почетак мудрости али није почетак вере. Почетак вере је – љубав. Изван љубеће вере ми остајемо са вером демонском, јер и "демони верују и дрхте" тј имају страх. А ми верујемо зато што волимо Бога", пише Фудељ на трагу отаца. И старих и нових.
Ако заиста волимо Христа, преузмимо одговорност и почнимо коначно нешто да чинимо да мрачног двојнике Цркве изолујемо и истерамо. Ако је то немогуће у пуној мери - макар да и ми и сви они који нас гледају видимо некакав наш напор у том правцу.
Христос васкрсе!
ђакон Ненад Илић
Можда је овај период после Васкрса добро време да се позабавимо нашим озбиљним проблемима, а да не изађемо из радости коју зрачи Васкрс.
Свети владика Николај у једном од кризних времена која нам овде мало-мало долазе пише:
"Црква је једина поседовала прави лек, иако га је заборавила јер је и сама постала болесна. Уместо да је она свету дала потребни лек она га је тражила од света. Ослабљена у својој улози у свету и заборављајући своју сопствену вредност, црква или неке црквене организације сарађивале су са пролазним снагама овога света да би ојачале своју моћ. Историја нам пружа сведочанства, огромна попут планина, да је црква увек слабила када је чинила уступке своје духовне снаге било којој пролазној светској сили...
Црква је та која треба да даје дух државном уређењу, а не да га имитира".
Можда је највећи проблем у томе што не умемо уравнотежено да се бавимо самокритиком која води поправљању, него или падамо у деструктивно критизерство или фарисејску пасивну побожност.
Наслов књиге Сергеја Фудеља "Црква и њен тамни двојник" (наравно и оно што у књизи пише), може да нам помогне да се изборимо са овим проблемом.
Крајње је време да без икаквог сентимента уочимо силуету тамног, мрачног двојника цркве и да га изолујемо, да не бисмо морали у нашој цркви да прихватамо и ствари потпуно неприхватљиве.
Црква је, као што каже свети Николај, у загрљају са светом оболела од болести света. Та болест у цркви је заправо њен мрачни двојник који не признаје своју болест. Црква је данас између осталог угрожена финансијским интересима свештенства, играма моћи и статуса високог свештенства и психолошким заврзламама верујућих који се уплашени од живота склањају у цркву највише из анестетичких разлога.
Мрачни двојник се опет лажно представља као Црква!
С једне стране црква је постала институција која се егоистично, понекад скоро аутистично пре свега стара о свом самоодржању. Не баш близу Христове мисије. То доноси велику смутњу међу верујућима, смлачује веру у Народу Божијем. У разливеним границама Цркве одговорност Цркве за народ је и даље велика, а то свесно заборављамо. Острво условног мира, дечија "кућица" - довољно је, мислимо.
"Како Бог да"постаје уместо исказа вере фарисејски отров.
С друге стране множе се расколи, потенцијални расколи, повлачење из Цркве. И нико на то не реагује. "Како Бог да" - Не!
На делу је мрачни двојник Цркве против кога смо престали да се боримо.
Сваки грех у Цркви није грех Цркве него грех против Цркве. То не смемо да заборавимо! Коме год пада на памет да се "разочарава" Црквом или да незадовољан стањем црквеног живота улази у расколничке активности, треба да постане свестан да је подлегао религиозној глупости, непромишљености, а често и гордости.
С друге стране - побожни који сматрају да не треба критиковати стање у Цркви морају да размисле да ли они заправо подржавају мрачног двојника, а не Цркву саму, Христа самог.
У суманутој калкулацији награде коју капаришемо у замишљеном савршеном и вечном пензионом осигурању, прети нам опасност да зарадимо осуду!
Због своје млакости и себичности, неодговорности и неприхватања слободе. Сећамо се онога из Христове приче о талантима: " зли и лењи слуго"...
Пример - једна пријатељица хоће да се крсти. Побожни човек је упућује у веру, пошто нема ко други и каже јој да кад се буде крстила треба прво да одустане од своје слободе! Има ли нешто нетачније а истовремено присутније као мишљење и у Цркви и у свету који дистанцирано посматра Цркву. Христос је васкрсао да нам омогући пут слободе. Али наша воља је ту неопходна. Или да се предамо мрачном двојнику?
Христос је васкрсао! И међу нама је, са нама је. Он нас обавезује.
"Човек се може веселити само од радости или што је исто – од љубави. Страх Божији је почетак мудрости али није почетак вере. Почетак вере је – љубав. Изван љубеће вере ми остајемо са вером демонском, јер и "демони верују и дрхте" тј имају страх. А ми верујемо зато што волимо Бога", пише Фудељ на трагу отаца. И старих и нових.
Ако заиста волимо Христа, преузмимо одговорност и почнимо коначно нешто да чинимо да мрачног двојнике Цркве изолујемо и истерамо. Ако је то немогуће у пуној мери - макар да и ми и сви они који нас гледају видимо некакав наш напор у том правцу.
Христос васкрсе!
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар