Христос Воскресе!
Данас смо у одломку из Јеванђеља чули какву потврду је добио један од дванаесторице апостола – апостол Тома.
Господ Се после Свог васкрсења јављао ученицима. Кад је дошао показао им је Своје руке и ноге као доказ Свог васкрсења, и чинио је то више пута, али апостол Тома који у тим приликама није био присутан испољио је извесну сумњу, на речи ученика о томе да су видели Господа рекао је: „Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и ако не ставим свој прст у ране од клинова, и не ставим руку своју у ребра, нећу поверовати“ (в.: Јн. 20, 25).
Осам дана касније милосрдни Господ је опет дошао код ученика окупљених у једној кући ушавши кроз затворена врата и рекао је Томи: Пружи прст свој амо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буди неверан, него веран (Јн. 20, 27). Ова сумња апостола Томе се већ у извесној мери претворила у нешто што сви знају, постала је крилатица, уобичајени израз и у нама, данашњим хришћанима, изазива чак и извесну осуду апостола Томе. Чини нам се: како је могао да сумња? У ствари, чак и из Јеванђеља видимо да у томе нема ништа чудно. Није сумњао само апостол Тома.
Ако пажљиво погледамо јеванђељске догађаје после Христовог васкрсења видећемо с каквом сумњом су се апостоли често односили према стварима које су се дешавале. Нису веровали Марији Магдалини (в.: Мк. 16, 9-11), нису веровали Клеопи и Луки кад им се Господ јавио док су ишли у Емаус (в.: Лк. 24, 13-16), стално су сумњали. Зато је да би их учврстио у вери Господ показао потврду Своје људске природе: јео је у њиховом присуству, показивао им је Своје ране.
Међутим, какав плод је Цркви донела ова Томина сумња! Господ је још једном доказао да је истински Бог, да је васкрсао из мртвих. И Црква данас у својим песмама хвали чак и ово Томино неверје захваљујући којем смо се још више учврстили у вери. Овим неверјем се вера само утврдила.
И апостоли који су често издавали Христа, који су се плашили као обични људи и који су сумњали, свим својим животом и апостолским служењем су доказали ову веру. Били су јачи од владара овог света, јачи од закона, јачи од паганских учења, јачи од фарисеја с њиховом древном традицијом, ничега се нису бојали и у свим крајевима васељене су проповедали Јеванђеље. И свој живот су дали за Христа. Исто као њихов Учитељ доказали су да је живот јачи од смрти, да је Господ за сваког од нас важнији од пролазног живота пуног страсти. Апостоли су спадали у онај род људи који су видели Христа и веровали.
Ако се вратимо данашњем одломку из Јеванђеља, посебну важност за нас ће имати Спаситељеве речи упућене апостолу Томи и другим ученицима. Кад је Господ показао Томи Своје ране, овај је рекао: Господ мој и Бог мој! (Јн. 20, 28). Дао је такво сведочанство. А Исус је одговорио: Зато што си Ме видео, поверовао си; блажени који не видеше, а вероваше (Јн. 20, 29).
Ово се пре свега односи на следеће генерације хришћана, на ученике апостола, ученике ученика и на све нас. Ми нисмо видели Христа Који је дошао у телу у овај свет, и зато коликог смо блаженства достојни што верујемо не видевши Га. Оци Цркве кажу да је ово блаженство за нас залог великих добара, можда и већих од оних којих су удостојени свети апостоли, али под условом да ми попут апостола, испуњени овим блаженством дамо свој живот Христу, да послужимо у објављивању Његове јеванђељске радосне вести. То је услов блаженства. Ево какав велики дар нам даје Господ: блаженији смо од апостола у овом свету.
Постоји још једна врста људи који су и видели Христа, и чули јеванђељску радосну вест, али су остали неверујући. Први међу њима били су фарисеји и садукеји који су схватали Ко је испред њих, Ко је дошао у овај свет. То су људи Писма, који су одлично знали пророчанства, али нису примили Христа. И ми, хришћани који смо спознали Јеванђеље, често стајемо на њихово место. Понекад наша спознаја као да нас још више удаљава од Христа.
Ово је посебно важно за људе који изучавају богословље. Како често, о томе говоре примери из историје, људи за које се чини да су достигли врхунац умног богопознања, да су све научили, да су све прочитали, постају страшни циници и воде људе за собом у још већу погибељ.
Нека се то не догоди нама, драга браћо и сестре, нека бисмо били заједно с апостолима – простодушним, верујућим, искреним, и наравно, по могућству учени, проповедници васкрслог Христа, нека бисмо и ми били носиоци јеванђељске радосне вести која све побеђује.
Христос Воскресе!
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
23.4.2017.
Данас смо у одломку из Јеванђеља чули какву потврду је добио један од дванаесторице апостола – апостол Тома.
Господ Се после Свог васкрсења јављао ученицима. Кад је дошао показао им је Своје руке и ноге као доказ Свог васкрсења, и чинио је то више пута, али апостол Тома који у тим приликама није био присутан испољио је извесну сумњу, на речи ученика о томе да су видели Господа рекао је: „Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и ако не ставим свој прст у ране од клинова, и не ставим руку своју у ребра, нећу поверовати“ (в.: Јн. 20, 25).
Осам дана касније милосрдни Господ је опет дошао код ученика окупљених у једној кући ушавши кроз затворена врата и рекао је Томи: Пружи прст свој амо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буди неверан, него веран (Јн. 20, 27). Ова сумња апостола Томе се већ у извесној мери претворила у нешто што сви знају, постала је крилатица, уобичајени израз и у нама, данашњим хришћанима, изазива чак и извесну осуду апостола Томе. Чини нам се: како је могао да сумња? У ствари, чак и из Јеванђеља видимо да у томе нема ништа чудно. Није сумњао само апостол Тома.
Ако пажљиво погледамо јеванђељске догађаје после Христовог васкрсења видећемо с каквом сумњом су се апостоли често односили према стварима које су се дешавале. Нису веровали Марији Магдалини (в.: Мк. 16, 9-11), нису веровали Клеопи и Луки кад им се Господ јавио док су ишли у Емаус (в.: Лк. 24, 13-16), стално су сумњали. Зато је да би их учврстио у вери Господ показао потврду Своје људске природе: јео је у њиховом присуству, показивао им је Своје ране.
Међутим, какав плод је Цркви донела ова Томина сумња! Господ је још једном доказао да је истински Бог, да је васкрсао из мртвих. И Црква данас у својим песмама хвали чак и ово Томино неверје захваљујући којем смо се још више учврстили у вери. Овим неверјем се вера само утврдила.
И апостоли који су често издавали Христа, који су се плашили као обични људи и који су сумњали, свим својим животом и апостолским служењем су доказали ову веру. Били су јачи од владара овог света, јачи од закона, јачи од паганских учења, јачи од фарисеја с њиховом древном традицијом, ничега се нису бојали и у свим крајевима васељене су проповедали Јеванђеље. И свој живот су дали за Христа. Исто као њихов Учитељ доказали су да је живот јачи од смрти, да је Господ за сваког од нас важнији од пролазног живота пуног страсти. Апостоли су спадали у онај род људи који су видели Христа и веровали.
Ако се вратимо данашњем одломку из Јеванђеља, посебну важност за нас ће имати Спаситељеве речи упућене апостолу Томи и другим ученицима. Кад је Господ показао Томи Своје ране, овај је рекао: Господ мој и Бог мој! (Јн. 20, 28). Дао је такво сведочанство. А Исус је одговорио: Зато што си Ме видео, поверовао си; блажени који не видеше, а вероваше (Јн. 20, 29).
Ово се пре свега односи на следеће генерације хришћана, на ученике апостола, ученике ученика и на све нас. Ми нисмо видели Христа Који је дошао у телу у овај свет, и зато коликог смо блаженства достојни што верујемо не видевши Га. Оци Цркве кажу да је ово блаженство за нас залог великих добара, можда и већих од оних којих су удостојени свети апостоли, али под условом да ми попут апостола, испуњени овим блаженством дамо свој живот Христу, да послужимо у објављивању Његове јеванђељске радосне вести. То је услов блаженства. Ево какав велики дар нам даје Господ: блаженији смо од апостола у овом свету.
Постоји још једна врста људи који су и видели Христа, и чули јеванђељску радосну вест, али су остали неверујући. Први међу њима били су фарисеји и садукеји који су схватали Ко је испред њих, Ко је дошао у овај свет. То су људи Писма, који су одлично знали пророчанства, али нису примили Христа. И ми, хришћани који смо спознали Јеванђеље, често стајемо на њихово место. Понекад наша спознаја као да нас још више удаљава од Христа.
Ово је посебно важно за људе који изучавају богословље. Како често, о томе говоре примери из историје, људи за које се чини да су достигли врхунац умног богопознања, да су све научили, да су све прочитали, постају страшни циници и воде људе за собом у још већу погибељ.
Нека се то не догоди нама, драга браћо и сестре, нека бисмо били заједно с апостолима – простодушним, верујућим, искреним, и наравно, по могућству учени, проповедници васкрслог Христа, нека бисмо и ми били носиоци јеванђељске радосне вести која све побеђује.
Христос Воскресе!
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
23.4.2017.
Нема коментара:
Постави коментар