ЗАДАЦИ ДУХОВНОГ ХАЏИЛУКА

Приступисте к сионској гори, и ка граду Бога Живога, Јерусалиму Небеском

(Јев 12, 22)

   Поклоништво у Свету земљу је традиција која је у нашем народу утемељена животом и делом Светог Саве Равноапостолног. Од његовог времена до данас неке ствари су се, додуше, измениле, пре свега у погледу удобности путовања, брзине преласка пута и лакоће налажења водича. У унутрашњем смислу, међутим, Сава нам је оставио непроменљив начин поклоништва који се тиче унутрашњег човека и свести о томе колико нас Светиња коју посећујемо обавезује. Наиме, он је био велики љубитељ Свете земље и сваку њену стопу је дубоко доживео, али је то све време чинио кроз призму Небеског Јерусалима, коме је жудео свим својим бићем. С тим у вези, српски исихаста нашег времена, блаженопочивши игуман острошки Лазар (Аџић) (1948-2000), је говорио својим духовним чедима да уколико се човек удостоји да види земаљски Јерусалим, а не задобије Небески, онда му то ништа неће користити. А уколико се удостоји Небеског, онда ће у духу свакако бити удостојен да види и земљаски, и све земаљске светиње уопште. Угледајући се на пример Светог Саве и ослањајући се на мисао о. Лазара, можемо рећи да уколико се хришћанин удостоји посете земаљском Јерусалиму, то треба још више да му разгори чежњу ка Небеском, а уколико се те посете и не удостоји, Небески Јерусалим свакако остаје најважнији животни циљ, будући да је земаљски само његова сенка.

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, Тема броја: СВЕТА ЗЕМЉА, јануар/фебруар 2015.  

   Посећујући Свету земљу не смемо заборавити да Бог у свако време тражи поклонике по примеру Светог Саве, поклонике који ће му се клањати у духу и истини (уп. Јн 4, 20-24). Потребно је, дакле, поклоништво унутрашњег човека и то нас позива да обратимо пажњу на духовне реалности унутар нас самих. Ако је централна тачка Свете Земље град Јерусалим, у истом смислу је човеково срце Јерусалим људског бића и њега треба редовно „посећивати“ умном молитвом. Срце једино на тај начин постаје царски град у коме се Христос може благодатно настанити и зацарити. Но уколико је наше срце оптерећено страстима и сластима, оне ће тражити другога цара, баш као што су то учинили Јерусалимљани пре две хиљаде година. Стога је наш примарни задатак духовни хаџилук који се спроводи у свако време и на сваком месту, а односи се на смирени силазак ума у пределе срце у коме треба да се молитвено поклони Имену Христовом. У том умно-срдачном делању треба бити крајње постојан и не дозволити да у једном дану у свом срцу говоримо „Осана сину Давидову“(уп. Мт 21, 9), а у другом да наше страсти узимају примат и узвикују „Распни га, распни!“ (уп Јн 19, 6). Једино уколико постојано и пажљиво сјединимо ум и срце у Исусовој молитви онда ћемо истински „казивати на Сиону име Господње и хвалу Његову у Јерусалиму“ (Пс 101, 21). А ако наше срце не припада Христу неће нам вредети ни стотине физичких посета Светој земљи и Светоме граду – напротив, могу нам бити на суд и осуду ако радом на скривеном човеку срца (в. 1 Пт 3, 4) не узвратимо Господу за част која нам је посетом светим местима указана.

   Поставимо стога себи задатке духовног хаџилука, било да се удостојимо или да се не удостојимо физичког поклоништва у Свету земљу. Ти задаци су: да своје срце очистимо од страсти и учинимо га својеврсном Витлејемском пећином у којој ће се родити Богомладенац Христос; да свој ум очистимо од помисли и тако га учинимо подобним живоносном Гробу у који ће бити положено Име Христово које ће му донети Светлост Васкрсења; да своју душу улепшамо врлинама и учинимо је духовном Маслинском гором са које ће се свагда вазносити љубав и чежња према Богу. На тај начин ће унутрашњи човек стално бити на путу за Небески Јерусалим, нашу главну одредницу, с обзиром да овде немамо постојана града (в. Јев 13, 14). А ако нам је на том путу посета земаљском Јерусалиму била надахнуће и подстицај, онда ћемо ваистину бити поклоници у духу и истини по примеру Светог Саве, истинског хаџије српског рода.

С љубављу у Христу Спаситељу,

Презвитер Оливер Суботић