ПЛЕМЕНИТА ЖЕНА ВЕЛИКОГ СРЦА

   Рана јесен 1945, године. Рат је завршен. Велибор и Стојана се враћају из Чачка. Са њима Стојанина мајка Зорка. Иду из болнице. Лекар прегледао љихову јединицу Милку и констатовао да је у питању вирусна упала мозга. Мало ко је преживео ову болест за време рата. А и ко је преживео носи последице.

   Јесењи дан леп, али их сумрак ухвати већ у Атеници, а до Петнице има преко 20 киометара. Запрежна кола која вуку волове намају осветљење. Не смеју даље. Такви су прописи. Морају негде да стану и сачекају зору. Велибор се присетио да ту негде има друга Сретена са којим је друговао када је Сретен долазио у Петницу код свог ујака. Није сигуран где му је кућа.

   Уђе у један шљивик поред пута и упути се према кући да замоли домаћина да у њиховом воћњаку преспавају ноћ. Само што стаде угледа мушку прилику која му се приближаваше.

   „Ко је?“, зачу се мушки глас из помрћине.   Рана јесен 1945. Године. Рат је завршен. Велибор и Стојана се враћају из Чачка. Са њима Стојанина мајка Зорка. Иду из болнице. Лекар прегледао њихову јединицу Милку и константовао да је у питању вирусна упала мозга. Мало ко је преживео ову болест за време рата. А и ко је преживео носи последице.

   Јесењи дан леп, али их сумрак ухвати већ у Атеници, а до Петнице има преко 20 километара. Запрежна кола која вуку волови немају осветљење. Не смеју даље. Такви су прописи. Морају негде да стану и сачекају зору. Велибор се присети

   „Велибор Мајсторович из Петнице“, огласи се Велибор.

   „Ти си Веркане. Та, ја сам, Сретен. Зар ме не препознајеш?“

   „Е, Среле, брате, не видим те добро. Мрак је. Па како си?“

   „Ја сам добро. Него којим добром ти дође до мене?“

   „Какво добро мој Сретене. Од лекара идем. У колима су ми жена, баба и дете. Дете се разболело.

   Него сам хтео да те приупитам можемо ли заноћити овде у твом шљивику? Не смем даље на пут неосветљен“.

   „У каквом црном шљивику ти мислиш да заноћиш са болесним дететом? Хајде право горе мојој кући?, одсечно ће Сретен.

   Дођоше до куће. Сретенова мајка и стрина их дочекаше ко род најрођенији. Милку изнеше из кола  и ставише на кревет. Жене се окупише око детета, а оно једва да дише. Очи затворене, укочена. Пипнуше јој чело. Гори. Почеше да греју воду, да квасе пешкире и привијају облоге. Ракијом масирају ручице и ножице.

   Под лампом „жижом“ осветљење слабо. Споро и тешко прође ноћ. Велибор мало придремао. Жене ока нису склопиле. Огласише се први петли. Свиће. Опростише се од својих домаћина. Захвалише им на гостопримству. Сви оборили главе. Скривају поглед једни од других, а у себи мисле:

   „Дај Боже да довезу дете живо од куће“.

   Велибор поведе волове. Пут се одужио.

   Волови се замарају па често морају да стану да их одморе. Ћуте. Пре две године Господ им узе сина Милоја – првенца. Био је леп и румен дечачић. Разболе се и за кратко време умре. А ево сад и Милка. Више мртва него жива. Само жмури. Када би бар заплакала. Било би им лакше.

   Стојана по ко зна који пут гледа у небо, крсти се и моли Мајку Божију да јој спаси дте. У том, стигоше у Петницу. Испред куће се већ окупиле комшије. Нико ништа не пита. Шта да пита, када се све види. Сместише дете у креветић. Нису сигурни да ли је уопште живо. Укочено је и не помера се.

   „Умрла је, дајте свећу“, рече неко.

   Упалише свећу.

   „Није умрла. Жива је још. Гаси свећу“.

   Угасише је. И тако цео дан.

   Драга Чалуковић, добра и честита жена имала је неколико кћери и синова. Није могла да гледа Стоанину јад и муку. Биле су добре комшинице и пријатељице. Много је волела Стојану. Било јој жао кад је остала без Милоја. Где сад и Милка да јој оде.

   Стала Драга н сред авлије, обе руке дигла ка небу и понавља:

   „Господе, узми моје које хоћеш, само Стојанину Милку остави“.

   Моли Драга Сина Божијег и Пресвету Богородицу, па се осењује крсним знаком. Сви остали гледају у неверици. Чудо невиђено. Жена моли Бога да учини све да Милка оздрави и да Стојану поштеди још једног бола. За узврат даје Господу своје дете. Не штедећи себе. Не мислећи о свом болу. А шта се може мерити са болом мајке кога је носила испод срца, без неког ко је пио млеко из топлих груди њених.

   Помрчина се поново спустила над село. Све утихну, само Драгину молитву разноси ветар кроз гране и већ увело лишће. И вину се молитва високо, на крилима анђеоским и дође до самог Господа. И чу Господ искрени вапај жене. И догоди се чудо.

   Дође до бабе Зорке глас из суседног села да пронађе зрео парадајз, да на пола расече и привије детету на главу. И она учини тако. Једва да пронађе неколико зрелих плодова на већ увелим стабљикама.

   Уђе у кућу и на главицу укоченог детета приви облогу.

   „Сачувај је и спаси, преклињем те, Милостиви. Узми моје које хоћеш, по Твојој вољи, али Милку спаси. Молим Ти се“, шапуташе Драга.

   Прође неколико сати. Жене већ исцрпљене и уморне задремале крај узглавља болеснице. Одједном дете заплака. Продоран плач испуни собу. Сви скочише и обрадоваше се. Већ неколико дана од ње не чуше ни гласа, а сада, ево је плаче. Полако јој скинуше облогу. Топлом водом испраше ране које су се створиле на кожи главице од велике ватре. Намазаше их мелемом, а дете пружи ручице ка мајци да је узме. Драги задрхта срце.

   „Хвала ти Господе“, рече, обриса сузе и полако пође кући.

   А Милка? Милка израсте у прелепу девојку. И удаде се. И изроди два сина. Млађи, Методије, данас је јеромонах и духовни отац манастира Хиландар.

Забележено у мају месецу, лета Господњег 2010. А по казивању мог деде Велибора – Филипа. За покој душе мом деди Велибору – Филипу, баки Стојани и Драги Чалуковић – племенитој жени великог срца.

Нела Мајсторовић Мечанин

Светосавско звонце, бр. 9, 2011.