Данас, уочи Великог поста, Господ нам се поново обраћа кроз Свето Писмо изванредним речима које су веома важне за наше спасење. То се дешава увек, али се данас од нас захтева посебна пажња, као пред велики посао кад људи намравају да започну нешто ново и врло важно у свом животу.
„Добар почетак је пола посла,“ или „Добар почетак је скоро пола посла обавио,“ – овако гласи једна пословица и зато је врло важно да се са пажњом и свештеним страхом односимо према почетку изванредних дана поста.
Данас чујемо следеће речи апостола: Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости (Рим. 13, 12).
Kуцнуо је час да се пробудимо из сна. Велики пост је буђење из греховног сна, и то је светлост према којој треба да стремимо из греховне таме, у којој се тако често одвија наш живот и живот наших ближњих. И у овој тежњи многи од нас проналазе за себе веома важне поуке, речи у данашњем одломку из Јеванђеља.
Видимо да свет све више урања у таму среброљубља, тежње ка заради и стицању материјалних добара које прате огромна гордост, таштина и надменост.
А Господ каже: Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду (Мт. 6, 19).
Трулежно је све оно ка чему тежи данашње човечанство; све то рђа квари и лопови поткопавају и краду. Лопови су демони и ђаво. Они се ругају човеку, увлаче га у ове тежње, у ову патњу и муке, а онда му сами узимају спасење и скрнаве његову душу. Сва ова „блага на земљи“ човеку нису нимало потребна за спасење, за нас је главно да сакупљамо благо на небу делима милосрђа, молитвама, општењем с Богом и постом. Међутим, често нам се на путу испрече сопствена надменост и таштина.
Зато нам Господ данас каже: А кад постите, не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем, примили су плату своју (Мт. 6, 16).
Нажалост, често се у овој ревности за пост претварамо у врло злобне и завидљиве људе који гунђају, али нам пост нипошто није дат ради тога, већ да бисмо сијали светлост грешном свету без икакве надмености – у љубави. Због тога пре свега треба да опраштамо људима око нас. Не волећи у њима грех и не повлађујући овом греху, као што данас родитељи често размазе своју децу, све им опраштају, а деца касније стасају и постану несрећни људи који и себе и родитеље муче својим греховима.
Не, наравно, Господ нас не позива на ово кад нам говори о опраштању; пре свега треба да опростимо грехове за које нам се чини да су важни: неке увреде, повређеност коју смо претрпели од ближњег. Молитву „Оче наш…“ завршавамо молбом за то да нам Господ опрости сагрешења исто као што и ми опраштамо својим дужницима. Молимо Господа за опроштај, а колико смо ми у стању да опростимо чак и ситницу коју нам је учинио ближњи? Важно је да и о томе данас размислимо. Зато што су све то врло озбиљне препреке – и наша тежња ка материјалним добрима, и наша гордост, и наше непраштање, недостатак љубави испречили су се на путу на који нас данас позива апостол кад говори о томе да је ноћ поодмакла, а дан се приближио.
Kуцнуо је час да се пробудимо из сна и да кренемо стопама Великог поста ка божанској светлости.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар