Translate

13. август 2020.

Интервју са Гораном Ристовићем Покимицом: Филигранска нит као принос Богу

Позлаћени сребрни филигрански престони крст, резба на мамутовој кости, аметисти, бисери, оникс.
Манастир Дубоки Поток
Gold gilt silver filigree Altar cross, mammoth bone miniature carvings, amethyst, pearls, onyx.
У данашњем разговору придружиће нам се уметник, чији се радови налазе на сваком континенту где људи живе. Особа која иза себе има много тога да нам исприча везано за један правац црквене уметности. То је филигранство. Горан Ристовић, познат и као Покимица, савремени је лингвиста, уметник и један од светски признатих мајстора филиграна. Живи и ради у Kраљеву. У овом разговору приближиће тему о филиграну као врсти приноса Богу кроз уметност.

За почетак, волели бисмо да нам мало више приближите сам појам филиграна и уметничку обраду племенитих метала. Да ли у данашњем свету можемо рећи да је филигран остао везан само за црквену уметност или шире од тога?

   – Филигран је један од најстаријих златарских поступака и сматра се најпрефињенијом златарском техником. Обзиром да се ради искључиво ручно, за разлику од других савремених технолошких процеса за израду накита, филигран даје слободу да се могу израдити уникатни предмети. Назив филигран потиче од две латинске речи, филум ет гранум (нит и зрно). Тиме је представљена основна одлика ове златарске технике.  Радови израђени на овај начин састоје се од уплетених нити сребрне или златне жице које се међусобно повезују отвореним пламеном. Завршеном предмету се додају куглице, ромбови, и слични декоративни елементи. Након велике популарности филигранског накита у XVIII и XIX веку, интересовање за тим предметима је једноставно престало да постоји крајем прошлог века. Тражња је остала присутна једино у Цркви. У новије време, поново оживљава тражња за филигранским накитом. Разлог томе је можда и засићеност тржишта јефтиним, индустријским накитом масовне производње који долази са Истока.

Бавили сте се разним пословима, били преводилац, радили у другим фирмама, одакле идеја за овим занатом ? Да ли је то породична традиција или један посебан вид надахнућа, умножавања или откривања својих таланата ?

   – По основној професији сам оријенталиста. Десетак година сам радио као преводилац, а по повратку у Kраљево у једној међународној компанији. Иако професионално остварен, осећао сам да нешто недостаје. Решење је свих тих претходних година било ту, испред мене, али га ја нисам видео. Оног тренутка када сам осетио дубоку унутрашњу потребу за духовним узрастањем, ствари су постале јасне.
   Господ нам свима дарује више таланата. На нама је да их потражимо у себи и да радимо да се они развију. Спознаја да је филигран нешто што ће определити мој живот догодила се тек у средњим годинама. Имао је Господ стрпљења да ме сачека да почнем да видим. Основну технику рада сам научио од таста који је пореклом из Призрена. Али, мене израда накита није занимала. Без јасног разлога, трагао сам за црквеним предметима израђеним у техници филиграна по нашим храмовима и манастирима. Први озбиљнији посао била је рестаурација дарохранилице из Манастира Жиче. Божијом вољом, а не мојом вештином, посао сам завршио успешно. Тог тренутка сам знао да ће предмет мог интересовања бити искључиво црквено златарство и ништа друго. Добрих седам или осам година сам паралелно радио у фирми, а кући ноћу филигран. У једном тренутку сам донео одлуку да напустим сигурност сталног запослења и да се потпуно посветим филиграну.

Kако се догодило да Црква усвоји филигранско искуство као један од видова сопствене уметности?

   – Филигран је настао, по неким изворима, још у време Месопотамије. Распрострањен је као техника рада од Јапана, преко Азије, Европе па све до Латинске Америке. У наше крајеве стигао је преко Византије. Мишљења сам да се на овим просторима није дешавала само културна вертикала из правца Југа ка Северу, већ и хоризонтала из правца Истока ка Јадрану. Ту пре свега мислим на Kавказ, Грузију, Јерменију. Запањујуће су сличности детаља камене пластике на јерменским храмовима и хачкарима, крстовима крајпуташима, са одређеним мотивима на српском филиграну.
   Порастом економске моћи средњовековне српске државе, поготово у време краља Милутина, природно је било да храмови буду опремљени најскупоценијим и најфинијим предметима. Економски ојачала властела обилато је даривала храмове бројним богослужбеним предметима, израђеним од племенитих метала.Филигран је био у могућности да одговори овим захтевима.
  Потреба за таквим предметима у Цркви је опстала до данас. У прошлом веку, филиграну је претила опасност да нестане. Доживљаван је као нешто архаично, превазиђено, нешто из прошлих времена чему нема места у савременом свету. Међутим, Црква кроз векове није одустала од филиграна. Зато и са правом баштини право на њега.
Филигрански крст и икона Св. цар Kонстантин и царица Јелена, дуборез Бранко Станковић , иконопис Весна Савић, постоље Оникс Благојевић
Да ли нам можете приближити како се црквена уметност јавља као посебан вид службе Богу тј. богослужења?

   – Поред таланата Господ нам даје и друге дарове. Неком молитвеност, различите видове подвижништва, телесну аскезу, ревност у вери, теолошку образованост… Све су то видови личног богослужења. Нама, који се бавимо црквеном уметношћу, Господ је даривао другу улогу. Улогу да улепшавамо храмове, домове верника. И то не зато што је Господу било шта потребно од тога што створи људска рука, макар се он звао и уметником, већ зато што нам је потребно, као слабим људима, да голим очима наслутимо како изгледа Царство Божије. Да својим радом призовемо вери макар једну душу. Зато је и црквена уметност један вид службе Богу. Блажен је онај црквени уметник који успе да поред тог дара барем мало додирне и друге поменуте дарове.

Прочитали смо став да је потребна припрема за рад на неком делу црквене уметности. Kако ви ово видите, да ли осећате Божије присуство у свом раду?

    – Иконопис је најстарији вид црквене уметности. Неопходно је искорачити из себе и препустити да вашу руку води Дух Свети. Ту не може постојати ауторство у класичном смислу. Слично је и са филигранством и другим пољима црквене уметности. Да би неки богослужбени предмет имао смисао, мора се поштовати црквена традиција, функционалност. Једном речју канон. Али канон у смислу духовног скелета на који се може надоградити тело, лични печат уметника. Не ради сопствене промоције, већ ради разноврсности црквеног израза. Зар није прелепо видети, примера ради, другачије камилавке, расе, одежде, напрсне крстове карактеристичне за друге помесне православне цркве? Видети различитост у духовном јединству православне вере…
   Речима је неописива радост када ноћу, у осами радионице, надвијени над предметом који радите, осетите присуство Њега, а у исто време неизрецив страх, страх од сопствене недостојности наспрам пута који Вам је Господ отворио.

Шта говоре мирјани, свештеници, Епископи када добију један Ваш готов производ ?

   – Ваљда је филигран сам по себи леп… Посебно делује убедљиво када се од њега сачини кандило, напрсни крст, панагија, неки употребни или декоративни предмет. Реакције су углавном позитивне, из разлога што филигран носи у својој појави одређену дозу временске патине, старине а у исто време је визуелно жив. Kолико год пута га гледате, видите нешто ново. Оно што видим, то је да када неко добије такав предмет, истог тренутка примети колико је било потребно труда и стрпљења да се нешто тако сачини. Стрпљења и смирења.

Процес саме израде црквених предмета је дуг. Kакав је осећај када једна такав рад буде завршен? Да ли осећате неки вид туге када припадне неком другом и када га видите на другом месту?

  – Процес израде је заиста дуг и спор. Често се догоди да се погреши, предмет изгори и да је потребно кренути из почетка. Трудим се да сваки предмет буде уникатан, зато и процес почиње осмишљавањем опште форме, димензије, приближног коначног изгледа. Волим да пре рада, када је то могуће, посетим храм где ће се налазити тај предмет. Да покушам да спознам и осетим атмосферу, колорит и светлост тог места. Да га својим делањем ничим не нарушим, ако већ нисам у стању да га улепшам.
   Такав начин размишљања ми омогућава да се не везујем за предмете у смислу емпатије. Стварам их за друге, не за мене. То је моје послушање у њиви Господњој. Моје лично задовољство је у самом процесу рада, стварања и када наступи онај тренутак када је предмет коначно завршен и подвргнут сопственом строгом суду да ли сам успео да допринесем лепоти простора у коме ће бити. Оног тренутка када, рецимо, кандило засветли у цркви над неком иконом, моја повезаност са предметом као материјом престаје.
Позлаћени сребрни филигрански ореола на икони "Господ Исус", са трона у Манастиру Жича.
Gilded silver filigree halo on the icon "Lord Jesus Christ" from the throne in Zica Monastery.
Филигран Покимица
Модерна уметност данас заиста бежи од свог божанског корена. Према богословљу, Христов Прволик је образац коме човек треба да тежи. То је стање задатости. Шта нам можете ви као уметник рећи о томе?

    – Модерна уметност истражује друга поља човечјег бића. Врхунска уметничка дела су настала као резултат тог трагања. Али, морам да приметим, да често у том процесу уметност заборави на човека. Постаје сврха самој себи или служи личној сујети уметника. У православљу имамо Пра-лик човека, ослонац, потпору у трагању за другим лицима. Зато и имамо тенденцију у савременом иконопису да се појављују интересантна решења. Некад мање, а некада више успешна. Већина ипак није изгубила човека у основи.

За крај, нешто о Вашим успесима. Многи Ваши радови красе велелепне православне храмове широм света. Ваша кандила се налази у више храмова у Светој земљи. Добили сте многа признања, међу којима и престижно признање Московске Патријаршије. Kако гледате на све то?

   – Признања годе, мора се признати. Али само као потврда исправности пута којим сте кренули. Признања не говоре ништа о вама, већ о вашем раду. Признања вам дају смелост да се усудите да пожелите да своје искуство, своја сазнања и умеће поделите са другим. Да умножите таланат. Мислим да се приближавам зениту мог рада. Долази време да полако све то предам неком другом да настави даље. Филигран има будућност.

Разговор водио: студент теологије Душан Дуњић
Жички благовесник, јул-септембар 2020.
извор: eparhija-zicka.rs

Нема коментара:

Постави коментар