"Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески.
Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша".
Стижу нам и покладе пред Велики пост, Недеља праштања.
Пред почетак Великог поста да опростимо свима шта год можемо да опростимо и да тражимо опроштај и од Бога и од људи за све оно што смо неког повредили, увредили, оштетили, за све оно добро што смо могли другима да урадимо а нисмо.
Не треба да заборавимо да треба и себи да опростимо своје грешке и несавршенства. Онај ко себи не уме да опрости, пада у сујетне замке. Види себе као бољег него што јесте и не може себи да опрости сопствену несавршеност. Праг гордости. Једино је Бог савршен и само колико успемо да направимо продоре у сопственој чаури егоизма и самозаљубљености (и претераног самоосуђивања), колико заиста видимо себе као слабе и несавршене - допуштамо Богу да делује кроз нас и да као Његово оруђе чинимо боље.
Глупо је кад све то претворимо само у форму, а срце нам остане узнемирено страстима и разним лошим помислима. Морам да признам да ме је од почетка мог живота у Цркви помало нервирало оно формално `праштај брате`, `праштај сестро` скоро као и оно формално љубљење ваздуха изнад нечијих рамена (или ауре, чега ли већ), примерено монаштву али у градским црквама некако извештачено и више начин удаљавања него приближавања. Загрли брате, пољуби ако је умесно, а не да целивамо ваздух. Мада сад у ово време пандемије то добија друге димензије...
Можда није лоше да се на време концентришемо за праштање и тражење опроштаја, не да чекамо последњи тренутак па да збрзавамо и будемо формални. Не морамо баш да правимо оне чудне листе записаних грехова с којима по неко долази на исповест, а то опет по савету неког - да се не заборави. Оно што је исповеђено - заборави, распетом Христу си предао. Већ си муком која је претходила макар мало учествовао у Његовим мукама. Исплачи се, опери душу и заборави колико год можеш. Ако си заборавио - не извлачи из талога прошлости. И кад се појави подсећање на већ исповеђено - знај да није од Бога, него од оне друге стране која би да те држи заробљеним у психолошким замкама. Ако ниси заборавио - моли се и даље за опроштај али са свешћу да се сад не ради о твојој духовној величини него о слабости. И због тога молиш Бога да те оспободи ропства прошлом.
Да други опрости теби - на то можеш да утичеш молећи се за другог Богу, а најбоље замолити за опроштај тога коме си згрешио. Човек живи и не може а да не греши. Има малих грехова, већих, баш великих. Суштина им је иста. Промашај. Промашај у односу на оно што нам је Бог стварајући нас задао. А свест о сопственој грешности није нам дата да бисмо постали мазохисти него да бисмо сачували свест о томе да без Бога не можемо. И да смо без Бога одумирућа материја, а са Богом - Бог.
Ипак, најважније је урадити оно што нам је најближе за остварити, оно прво - опростити другима. Опростити за повреде и увреде које нам други наносе свесно или несвесно.
Мале, велике. Оне које нас дуго муче и које претресамо у глави, а којима трујемо срце, оне које брже заборављамо али су можда баш свеже. Једна од мера духовног раста, ако би тако нешто уопште могло и требало да се мери, је управо време које нам је потребно да опростимо. Некада то траје годинама и међу најрођенијима, некада месецима, данима. Лакше је онима који не преносе у нови дан осећај увређености и повређености, ни гнев који је често последица тога (понекад је то одмах самосажаљива туга која долази после гнева или уместо сузбијеног гнева) .
Благо онима који успевају да сагоре штетне емоције повређености у мери сати или минута, а блажени су они који практично одмах после уочавања повреде и увреде успевају да забораве.
Нешто од тог дара праштања је и урођено, али скоро сви имају могућност да тај дар с већим или мањим напором временом развијају.
Праштајмо колико год можемо. Себе ради.
Трудим се да праштам. Kао и други свештеници не смем да приступим Часној Трпези ако имам гневу срцу. И колико разговарам са људима у Цркви, јарку страст гнева колико-толико успевамо лакше да обуздамо. Не можемо ни да се причешћујемо како треба ако приводимо бес причешћу. Потмула осећања повређености, увреде, издаје од других је теже избацити, али због тога нам Црква и даје овако посебне радосне дане као што је Недеља праштања.
Радујмо се овим покладама. Радујмо се што одбацујемо терет. Радујмо се - јер Христос је са нама и међу нама.
И праштајте, браћо и сестре колико можете. Себе ради праштајте.
Праштајте и мени, знам да сам многима свесно или несвесно, чинећи и говорећи, дао довољно повода да могу искрено да замолим - праштајте!
свештеник Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар