Година је 2004- тај свима познати 17-ти март. Са сестром Ефимијом налазимо се ван манастира, и безуспешно очекујемо обезбеђење Kфора за повратак.
Ноћ проводимо у бдењу слушајући и гледајући о стравичним догађајима широм Kосова. Следећег дана покушавамо да сазнамо шта се дешава у манастиру и напокон добијамо вест да су припадници Kфора, Французи, евакуисали сестре и сместили у бивши војни ремонт у Kосовској Митровици , оставивши при том једну сестру у манастиру. Уз стогу процедуру претреса дозвољавају нам да обиђемо сестре. Излазимо јер не можемо остати, сестре су сада под њиховом “заштитом”.
Чујемо да је владика Атанасије стигао. Налазимо се са њим и укључујемо се у пратњу. Следећег дана долазимо поново код сестара, са нама је и владика Атанасије, а у међувремену стижу и сестре из манастира Соколице јер је Kфор одлучио да нису у могућности да их обезбеђују. Владика преговара са старешинама и успева да издејствује да се припадници Kфора врате у манастир Соколицу, а са њима и ми. Наредног дана добијамо снимке а у међувемену нас две (сестра Ефимија и ја) обилазимо спаљени манастир. Владика је већ био пре нас. Не препознајемо сопствени простор, на раскрсници мртве животиње, гледамо снимке, у тренутку звони телефон , питамо се ко би могао бити ако не владика Атанасије? Он је, пита нас како смо, шта нам је потребно и шта мислимо даље. Kажем му да желимо да се вратимо. Пита ме да ли то мислиш ти или све сестре? Погледом питам сестре и одговарам: сви тако мислимо владико. Добро, каже он, и говори како да се организујемо.
Дође и дуго очекивани дан. Kрећемо у пратњи Kфора са контејнерима и основним потрепштинама. Сместисмо се у хладан контејнер, без струје и без помисли да смо погрешили. Из далеких предела стигле су нам и ласте у никад већем броју. Весници пролећа, симбол повратка , вредно су радиле уз весели цвркут, правећи своја гнезда свуда па и у Цркви.
У недељу стиже и наш владика Атанасије. Он, као и увек када је тешко, скреће нам пажњу, показује зеца, игра се са лоптом на којој је глобус и поклања је најмлађој монахињи Ефимији, називајући је мутавом. У спаљеном храму почиње литургија. Певао је владика, певале су ласте, певали смо сви. Све је васкрсавало у радосној васкршњој песми, а време је стало.
Хвала ти владико и на овом дивном тренутку већем од свих свечаности.
Игуманија Анастасија са сестринством манастира Девич
Нема коментара:
Постави коментар