Црква Ружица и капела Свете Петке на Калемегдану прославиле Материце и обележиле 200 година од мученичког страдања ђакона Авакума и игумана Пајсија.
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 28. децембра 2014. године, на Материце, светом архијерејском Литургијом у цркви Ружици на Калемегдану. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драгомир Сандо, јереји Александар Бајић, Славиша Поповић и Игор Батес, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Драган Танасијевић и Саво Милин, као и јерођакон Димитрије (Гуглета). Овом приликом, у чин ђакона Патријарх је рукоположио г. Милоша Велимира.
Данас, на Материце мајке су са децом дошле у цркву, привеле их Христу, припремиле их за свету тајну Причешћа. Велики број верника се причестио данас у цркви Свете Петке, заштитнице мајки и деце.
У част и славу светих мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, Патријарх српски Иринеј је пререзао славски колач, док је цела црква са хором отпевала славски тропар овим великим страдалницима и молитвеницима пред Господом. Домаћин данашњег сабрања био је протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Богословског факултета.
После свете Литургије и резања славског колача Патријарх Иринеј се обратио верницима и, између осталог, рекао је: „Нека је благословен дан посвећен светим матерама Цркве Христове и светим матерама наше свете Цркве и православног народа.Нека је благословен дан када славимо два велика света мученика наших дана, игумана Пајсија и ђакона Авакума. Један дан, а много разлога да се Господу обратимо, да Га прославимо и да се сетимо ових светих личности који су живели као што и ми живимо у овоме свету, али су знали да свој живот уподобе Богу, да га осене истином и светлошћу Божјом, и да на тај начин прославе Господа, а у исто време да се удостоје већих дарова осим оних које нам Господ дарује у овом свету и животу...
Ми Срби имамо нешто што други народи немају. Обележавамо три недеље пред празник Христовог Рођења: прву посвећену деци - Детинци, као највећем дару Божјем, а другу недељу посвећујемо матерама - Материце, и, најзад, Недељу отаца - Оце.
Данас нас Црква позива да прославимо све наше свете матере из Цркве Христове, али и из нашег народа. Да њих није било, великих светих матера, зацело не бисмо имали ни Светога Василија Великог, Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, Светог Јована Златоуста, и многе друге Божје угоднике, који су то постали благодарећи својим матерама, које су схватиле да оно што им је Господ даровао, није само материнство - не само да роде дете, него и да га приведу Господу Христу, Цркви Његовој, да Господ и њу, мајку и њих, децу, посвети да послуже Богу и народу своме...
Да не помињем да је и код нас у нашем народу било мноштво светих матера: сетимо се свете царице Милице, па мајке Краљевића Марка која је учила свога сина јеванђељској истини; познате су речи упућене њеном сину: Сине Марко, једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу.
То је јеванђеље матера наших. Училе су оне и васпитавале децу своју, па није ни чудо што нам је Господ дао толики број светих личности у Цркви, у народу нашем кроза сву историју. Како да се не сетимо мајке Ангелине, коју српски народ зове мајком својом, која је децу васпитала да је један син постао митрополит, други кнез, велики и свети... Сетимо се, свакако, и других матера наших из новијег времена, а и из старине...
Наша Црква позива данас све српске мајке, све мајке хришћанске, да се угледају на свете матере, да по њиховом угледу и примеру васпитавају децу, да их приводе Христу и Цркви, а то и јесте смисао и мисија материнства...“
У својој проповеди Патријарх је позвао да се у ове предпразничне дане, када ишчекујемо Рождество Христово, сабирамо у храмовима на богослужењима и редовно причешћујемо.
Освештан мозаик са београдским мученицима Ермилом и Стратоником и игуманом Пајсијем и ђаконом Авакумом на Калемегдану
После свете Литургије у цркви Ружици на Калемегдану Његова Светост Патријарх српски Иринеј је у порти цркве Свете Петке на Калемегдану освештао мозаик посвећен београдским мученицима Ермилу и Стратонику, игуману Пајсију и ђакону Авакуму.
„Нека њихове молитве штите овај град у коме су живели и страдали, нека штите наш народ, нека вера која је у њима заблистала и Господа прославила буде присутна и у нама, у нашем поклењу, да се на њих угледамо да би и нас Господ удостојио као што је и њих удостојио радости у царству Божјем. Њихове молитве нека прате и штите град овај и народ његов“ – казао је Његова Светост.
Мозаик је израдио наш познати уметник Зоран Михајловић, директор Високе школе - Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.
Дводневним молитвеним сабрањима и свечаном академијом уз уметнички програм, у суботу и недељу, 27. и 28. децембра 2014. године, прослављено је два века од страдања игумана Пајсија и ђакона Авакума. Празнично бденије је одслужено у суботу у 16 часова пред препуном црквом. У сали парохијског дома о страдалницима за Христа, о Првом српском устанку 1804. године, времену робовања под Турцима, идеји ослобођења и страдању више стотина свештеника и монаха у то доба, казивао је протојереј-ставрофор др Радомир Поповић.
У програму су учествовали: Дечји хор Првог београдског певачког друштва – први пут је изведена композиција посвећену страдалницима игуману Пајсију и ђакону Авакуму - аутор текста и композитор је Војислав Милин. Хор Станковић, чланови музичког ансамбла „Таурунум“ из Земуна и драмска уметница Биљана Ђуровић прослављали су песмом и речима београдске мученике игумана Пајсија и ђакона Авакума.
Свети ђакон Авакум или Свети ђакон Авакум Београдски, преподобни мученик, рођен је 1794. године у Кнешпољу код манастира Моштанице. Крштено име му је било Лепоје, док презиме није сачувано.
У раној младости одлази у манастир Моштаницу, где се код духовника Генадија припремао за монашки постриг и, коначно, закалуђерио.
Пошто су Турци угушили буну у том крају у крви 1809, српско становништво, а са њима и игуман Генадије са сином, као и ђакон Авакум са мајком, напуштају Моштаницу, која ће затим бити разорена, и прелазе у манастир Трново код игумана Пајсија.
Током Хаџи-Проданове буне 1814, која је довела до делимичне самоуправе у Србији, Милош Обреновић је помогао Турцима да угуше побуну уз услов да се ови не свете преживелим устаницима (осим Хаџи-Продана и његове браће). Међутим, после угушења побуне Турци су похватали око 300 виђенијих Срба и поубијали (одсецањем главе или набијањем на колац). Међу ухваћенима су били и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су отерани у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба,Турци набили на колац за пример осталим непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога је дошао ред на игумана Генадија и његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума.
Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у ислам и да тако сачувају своју главу. У страху за свој и синовљев живот, игуман Генадије прихвати па се прозва Мула Салија, а син његов, Стојан, Реџеп. Авакум, пак, одби ову понуду. По народном предању које је забележено у епским народним песмама, Свети Авакум је одговорио речима:
Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; а суд страшни чека и вас Турке, па ви чин'те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда.
По предању, Авакум је ове речи гласно певао и док су га Турци водили до Стамбол капије (данас простор око Народног позоришта у Београду), где су у оно време извршавана погубљења. Када је, носећи на рамену колац на који ће да буде набијен, дошао на зараван испред уласка у Београдску тврђаву, Авакуму је пришла његова сиротица мајка, у жељи да сина спасе мучења. Поучена од турских заповедника да ће Авакума поштедети ако пређе у ислам, она пред њим паде на колена и плачући га поче заклињати у млеко којим га је подојила, да пристане да се потурчи и тако спасе свој млади живот, а Бог ће да му опрости, јер је то учинио од големе невоље. На то јој син, по народном песнику, одговори:
Мајко моја, на млијеку ти хвала, ал' не хвала на науци такој, брзо ћеш се обрадовати сину, док пред Божије изађемо лице. Смрт избавља од свакијех биједа, цвијет прољетни тек за зимом иде.
По народном сведочанству, када су видели да ни мајчине речи и клетве не помажу, Турци сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће да га погубе, понудише му поново да се потурчи. Предање казује да их је Авакум питао: „Умиру ли Турци некад?", па када су му потврдно одговорили, он је додао:
Благо томе ко раније умре, омање је муке и гријеха!
Чувши ово, заповедник Београда и целог пашалука Сулејман-паша, по предању, наредио џелату је да Авакума брзо убије како се на коцу не би дуго мучио.
www.spc.rs
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 28. децембра 2014. године, на Материце, светом архијерејском Литургијом у цркви Ружици на Калемегдану. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драгомир Сандо, јереји Александар Бајић, Славиша Поповић и Игор Батес, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Драган Танасијевић и Саво Милин, као и јерођакон Димитрије (Гуглета). Овом приликом, у чин ђакона Патријарх је рукоположио г. Милоша Велимира.
Данас, на Материце мајке су са децом дошле у цркву, привеле их Христу, припремиле их за свету тајну Причешћа. Велики број верника се причестио данас у цркви Свете Петке, заштитнице мајки и деце.
У част и славу светих мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, Патријарх српски Иринеј је пререзао славски колач, док је цела црква са хором отпевала славски тропар овим великим страдалницима и молитвеницима пред Господом. Домаћин данашњег сабрања био је протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Богословског факултета.
После свете Литургије и резања славског колача Патријарх Иринеј се обратио верницима и, између осталог, рекао је: „Нека је благословен дан посвећен светим матерама Цркве Христове и светим матерама наше свете Цркве и православног народа.Нека је благословен дан када славимо два велика света мученика наших дана, игумана Пајсија и ђакона Авакума. Један дан, а много разлога да се Господу обратимо, да Га прославимо и да се сетимо ових светих личности који су живели као што и ми живимо у овоме свету, али су знали да свој живот уподобе Богу, да га осене истином и светлошћу Божјом, и да на тај начин прославе Господа, а у исто време да се удостоје већих дарова осим оних које нам Господ дарује у овом свету и животу...
Ми Срби имамо нешто што други народи немају. Обележавамо три недеље пред празник Христовог Рођења: прву посвећену деци - Детинци, као највећем дару Божјем, а другу недељу посвећујемо матерама - Материце, и, најзад, Недељу отаца - Оце.
Данас нас Црква позива да прославимо све наше свете матере из Цркве Христове, али и из нашег народа. Да њих није било, великих светих матера, зацело не бисмо имали ни Светога Василија Великог, Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, Светог Јована Златоуста, и многе друге Божје угоднике, који су то постали благодарећи својим матерама, које су схватиле да оно што им је Господ даровао, није само материнство - не само да роде дете, него и да га приведу Господу Христу, Цркви Његовој, да Господ и њу, мајку и њих, децу, посвети да послуже Богу и народу своме...
Да не помињем да је и код нас у нашем народу било мноштво светих матера: сетимо се свете царице Милице, па мајке Краљевића Марка која је учила свога сина јеванђељској истини; познате су речи упућене њеном сину: Сине Марко, једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу.
То је јеванђеље матера наших. Училе су оне и васпитавале децу своју, па није ни чудо што нам је Господ дао толики број светих личности у Цркви, у народу нашем кроза сву историју. Како да се не сетимо мајке Ангелине, коју српски народ зове мајком својом, која је децу васпитала да је један син постао митрополит, други кнез, велики и свети... Сетимо се, свакако, и других матера наших из новијег времена, а и из старине...
Наша Црква позива данас све српске мајке, све мајке хришћанске, да се угледају на свете матере, да по њиховом угледу и примеру васпитавају децу, да их приводе Христу и Цркви, а то и јесте смисао и мисија материнства...“
У својој проповеди Патријарх је позвао да се у ове предпразничне дане, када ишчекујемо Рождество Христово, сабирамо у храмовима на богослужењима и редовно причешћујемо.
Освештан мозаик са београдским мученицима Ермилом и Стратоником и игуманом Пајсијем и ђаконом Авакумом на Калемегдану
После свете Литургије у цркви Ружици на Калемегдану Његова Светост Патријарх српски Иринеј је у порти цркве Свете Петке на Калемегдану освештао мозаик посвећен београдским мученицима Ермилу и Стратонику, игуману Пајсију и ђакону Авакуму.
„Нека њихове молитве штите овај град у коме су живели и страдали, нека штите наш народ, нека вера која је у њима заблистала и Господа прославила буде присутна и у нама, у нашем поклењу, да се на њих угледамо да би и нас Господ удостојио као што је и њих удостојио радости у царству Божјем. Њихове молитве нека прате и штите град овај и народ његов“ – казао је Његова Светост.
Мозаик је израдио наш познати уметник Зоран Михајловић, директор Високе школе - Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.
Дводневним молитвеним сабрањима и свечаном академијом уз уметнички програм, у суботу и недељу, 27. и 28. децембра 2014. године, прослављено је два века од страдања игумана Пајсија и ђакона Авакума. Празнично бденије је одслужено у суботу у 16 часова пред препуном црквом. У сали парохијског дома о страдалницима за Христа, о Првом српском устанку 1804. године, времену робовања под Турцима, идеји ослобођења и страдању више стотина свештеника и монаха у то доба, казивао је протојереј-ставрофор др Радомир Поповић.
У програму су учествовали: Дечји хор Првог београдског певачког друштва – први пут је изведена композиција посвећену страдалницима игуману Пајсију и ђакону Авакуму - аутор текста и композитор је Војислав Милин. Хор Станковић, чланови музичког ансамбла „Таурунум“ из Земуна и драмска уметница Биљана Ђуровић прослављали су песмом и речима београдске мученике игумана Пајсија и ђакона Авакума.
Свети ђакон Авакум или Свети ђакон Авакум Београдски, преподобни мученик, рођен је 1794. године у Кнешпољу код манастира Моштанице. Крштено име му је било Лепоје, док презиме није сачувано.
У раној младости одлази у манастир Моштаницу, где се код духовника Генадија припремао за монашки постриг и, коначно, закалуђерио.
Пошто су Турци угушили буну у том крају у крви 1809, српско становништво, а са њима и игуман Генадије са сином, као и ђакон Авакум са мајком, напуштају Моштаницу, која ће затим бити разорена, и прелазе у манастир Трново код игумана Пајсија.
Током Хаџи-Проданове буне 1814, која је довела до делимичне самоуправе у Србији, Милош Обреновић је помогао Турцима да угуше побуну уз услов да се ови не свете преживелим устаницима (осим Хаџи-Продана и његове браће). Међутим, после угушења побуне Турци су похватали око 300 виђенијих Срба и поубијали (одсецањем главе или набијањем на колац). Међу ухваћенима су били и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су отерани у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба,Турци набили на колац за пример осталим непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога је дошао ред на игумана Генадија и његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума.
Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у ислам и да тако сачувају своју главу. У страху за свој и синовљев живот, игуман Генадије прихвати па се прозва Мула Салија, а син његов, Стојан, Реџеп. Авакум, пак, одби ову понуду. По народном предању које је забележено у епским народним песмама, Свети Авакум је одговорио речима:
Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; а суд страшни чека и вас Турке, па ви чин'те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда.
По предању, Авакум је ове речи гласно певао и док су га Турци водили до Стамбол капије (данас простор око Народног позоришта у Београду), где су у оно време извршавана погубљења. Када је, носећи на рамену колац на који ће да буде набијен, дошао на зараван испред уласка у Београдску тврђаву, Авакуму је пришла његова сиротица мајка, у жељи да сина спасе мучења. Поучена од турских заповедника да ће Авакума поштедети ако пређе у ислам, она пред њим паде на колена и плачући га поче заклињати у млеко којим га је подојила, да пристане да се потурчи и тако спасе свој млади живот, а Бог ће да му опрости, јер је то учинио од големе невоље. На то јој син, по народном песнику, одговори:
Мајко моја, на млијеку ти хвала, ал' не хвала на науци такој, брзо ћеш се обрадовати сину, док пред Божије изађемо лице. Смрт избавља од свакијех биједа, цвијет прољетни тек за зимом иде.
По народном сведочанству, када су видели да ни мајчине речи и клетве не помажу, Турци сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће да га погубе, понудише му поново да се потурчи. Предање казује да их је Авакум питао: „Умиру ли Турци некад?", па када су му потврдно одговорили, он је додао:
Благо томе ко раније умре, омање је муке и гријеха!
Чувши ово, заповедник Београда и целог пашалука Сулејман-паша, по предању, наредио џелату је да Авакума брзо убије како се на коцу не би дуго мучио.
www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар