У својој дивној беседи посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице у Храм и натприродан живот, којим је живела у Светињи над светињама, Свети Григорије Палама представља Пресвету Богородицу као прототип оних који у тишини (исихији) служе Богу монаха.
"Пошто, дакле, Свечиста од почетка свог живота напусти те везе, удаљи се од људи, те пошто отиде од живота кривице, изабра за све невидљив живот без дружења, обитавајући у Светињи над светињама. Док се тамо налазила, пошто се ослободи од свих материјалних зависности, она одбаци сваку везу, и пошто превазиђе и симпатију према телу, сједини ум свој, окренувши га њему самом, са пажњом и непрестаном божанском молитвом. И тиме, пошто постаде господарица себе саме и уздиже се над многоразличним мноштвом помисли, простим речима, изнад сваког облика, уобличи нови, неизрециви пут ка небу, који бих могао назвати умним ћутањем. Имајући ум свој привезан за ћутање, уздиже се изнад свих твари и боље од Мојсија угледа славу Божију и сагледа божанску благодат, која никако не може да буде доступна чулима, него представља свеблажено и свештено сагледавање доступно само чистим душама и умним бићима. Пошто посаде причасник тог сагледавања, потом постаде, сагласно божанским химнографима, облак воде живе и огњенозрачна колесница Логоса".
"Али ко заволе Бога више од Ње, коју сада опевавамо? Али и кога је Бог заволео више од Ње? Које друго створење Божије је чистије од Ње, или једнако са Њом, или је макар приближно као Она? Стога, пошто је тим најузвишенијем сагледавањем била посвећена у најузвишеније тајне и сјединила се на тај начин са Богом и уподобила му се, само Она од свих одвека праведних оствари надумну молитву Богу, нас ради, и сама је доведе до краја. То се збило јер Она не само да стече узношење ума које превазилази сваку логику него га и употреби нас ради, и имајући смелост пред Богом оствари ово велико и више но велико достигнуће; јер Она не само да беше по обличју Божијем него и Бога учини по обличју човечијем, не само тиме што га је привукла него и тиме што га је зачела бесемено и родила на неизразив начин. Она би уобличена божанском благодаћу (стога је арханђел и назвао благодатном), а сама даде Богу човечанску природу (зато је на благовестима чула поздрав: 'Радуј се').
Јеромонах Димитрије Григоријатски, Монашка схима, равноанђелски живот, Задужбина светог манастира Хиландара, Београд, 2011.
"Пошто, дакле, Свечиста од почетка свог живота напусти те везе, удаљи се од људи, те пошто отиде од живота кривице, изабра за све невидљив живот без дружења, обитавајући у Светињи над светињама. Док се тамо налазила, пошто се ослободи од свих материјалних зависности, она одбаци сваку везу, и пошто превазиђе и симпатију према телу, сједини ум свој, окренувши га њему самом, са пажњом и непрестаном божанском молитвом. И тиме, пошто постаде господарица себе саме и уздиже се над многоразличним мноштвом помисли, простим речима, изнад сваког облика, уобличи нови, неизрециви пут ка небу, који бих могао назвати умним ћутањем. Имајући ум свој привезан за ћутање, уздиже се изнад свих твари и боље од Мојсија угледа славу Божију и сагледа божанску благодат, која никако не може да буде доступна чулима, него представља свеблажено и свештено сагледавање доступно само чистим душама и умним бићима. Пошто посаде причасник тог сагледавања, потом постаде, сагласно божанским химнографима, облак воде живе и огњенозрачна колесница Логоса".
"Али ко заволе Бога више од Ње, коју сада опевавамо? Али и кога је Бог заволео више од Ње? Које друго створење Божије је чистије од Ње, или једнако са Њом, или је макар приближно као Она? Стога, пошто је тим најузвишенијем сагледавањем била посвећена у најузвишеније тајне и сјединила се на тај начин са Богом и уподобила му се, само Она од свих одвека праведних оствари надумну молитву Богу, нас ради, и сама је доведе до краја. То се збило јер Она не само да стече узношење ума које превазилази сваку логику него га и употреби нас ради, и имајући смелост пред Богом оствари ово велико и више но велико достигнуће; јер Она не само да беше по обличју Божијем него и Бога учини по обличју човечијем, не само тиме што га је привукла него и тиме што га је зачела бесемено и родила на неизразив начин. Она би уобличена божанском благодаћу (стога је арханђел и назвао благодатном), а сама даде Богу човечанску природу (зато је на благовестима чула поздрав: 'Радуј се').
Јеромонах Димитрије Григоријатски, Монашка схима, равноанђелски живот, Задужбина светог манастира Хиландара, Београд, 2011.
Нема коментара:
Постави коментар