Translate

25. децембар 2014.

Мајке хришћанке - Савка Јевтић - Мајка преосвећеног Eпископа Атанасија (Јевтића)

   "Наша Мајка је родила десеторо деце. Рођена је 1908. године. Отац ми Милан рођен је 1907. Мој деда се вратио после 7 година ратовања (1912- 1919), и убрзо је пожурио да ожени сина, јединца Милана (а имао је још две кћери, наше тетке, Марицу и Лепосаву). Нашао је снају у угледној кући Брисића у Туларима код Уба. Обоје су родитеља тада имали једва око двадесет година. И Мајка је била млада кад је почела рађати, није још имала двадесет година. Прво двоје деце је изгубила при порођају, нису стигли ни да их крсте. Потом је родила нас шесторо, и сви смо хвала Богу, још живи. После мена, најмлађег преживелог, родила је још двоје. Једно, брата Здравка, су успели родитељи да крсте, а оно десето се ваљда врло рано упокојило. (Пре неколико година, друга наша сестра, Олга, подсетила је брата Слободана, те је, уз гробове и споменика Деде и Бабе и Оца и Мајке, подигао и брату Здравку мали споменик, на гробљу у селу Брдарици, где је пре две деценије подигнута нова Црква Васкрсења. А имамо у другом крају села , старију Цркву, посвећену Светој Тројици, који Празник цело наше село прославља. Тамо смо ми ишли у Цркву, нарочито памтим на Причешће.)
                                                  
   Памтим: нас осморо, ми шесторо деце, и отац и мајка, сви смо спавали у једној соби. Имали смо у кући још једну кухињицу у средини, и једну собу, у којој су деда и баба спавали. И онда смо често лежали по неколико нас у једном кревету, па често смо ми и са мајком спавали. Пошто сам ја био најмлађи, ја легнем у њен кревет, а она стоји крај кревета и моли се. То траје подуго, бар пола сата, ја често и заспим. И запамтио сам једну њену молитву: „Господе, спаси и птицу у гори и рибу у води, и моју децу не заборави!" А то је она научила од њене Мајке, Баба-Нáне (звала се Даринка), која је исто била врло молитвена. Мајка, права Мајка, не може да не осећа светињу живота. Она свим бићем својим, срцем, утробом, осећа дар живота, осећа страхопоштовање према животу, према детету, према тајни великог дара Божијега. Бог, кад год шаље једно ново људско биће на свет, једно дете, Он показује своју веру у то ново биће, у човека. Тако показује и усађује ту тајну и Мајци. Зато постоји једна фина, танана особина, дубоко у Мајци усађена, још као девојци: да има страхопоштовање пред животом. Има она народна шала: кад на свадби изводе младу из куће, па сад треба да се пење на коња, или на кола, и сви плачу. Плачу од радости, од потреса срца и душе, од љубави. Плаче и она, и њени. Она природно и дрхти. А онда шала каже: Питају је: „Што плачеш?" А она каже: „Нека ја плачем, само ви мене водите". Дакле, она воли то што је удају, али је природно да има неку трему. Пред сваки велики догађај је та трема присутна у људском бићу, људском срцу.
Пред испитом, рецимо, пред Причешћем... То је богодано страхопоштовање усађено у људској природи (Свето Писмо га назива „страх Господњи - почетак мудрости"). То није депримирајуће, није дефетизам, није депресија, него радост живота, радост новога, радост љубави, радост заједништва... А наравно, највеће и најновије страхопоштовање јесте љубав. То Мајке имају!"- владика Атанасије Јевтић.

иди на везу: Радио Светигора 

Породица Епископа Атанасија(Јевтића)    
 


Нема коментара:

Постави коментар