Истинско духовно искуство открива божанску природу човека,
док лажно духовно искуство не допушта Божијој благодати да делује у човековом
животу. Због тога је истинитост искуства неопходни услов за духовни живот.
Како то разликовати? Наравно, не говоримо о интелектуалној
аргументацији. Апсолутну истину за нас предстaваљају речи Господње: «Који није
са мном, против мене је» (Мт. 12, 30), «Нико не може два господара служити»
(Мт. 6, 24), «Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и
за мном нека иде» (Мк. 8, 34) и «Ако не буде правда ваша већа него правда
књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско» (Мт. 5, 20).
Осим тога, у Јеванђељу видимо како Господ једног од својих
ученика лишава људског права да присуствује сахрани свог оца (в. Мт. 8, 22),
предвиђа мучеништво и страдање свима који Га следе (в. Мт. 24), разобличава
млакост (в. Отк. 3, 16), захтева пост и молитву, и поставља савршенство као циљ
(в. Мт. 17, 21; Еф. 4, 13; Јак. 1, 4).
Бог је апсолутан, вечан, и Божија истина испуњава човека,
али и оставља у њему осећај да га надилази. Она је нешто бескрајно,
необухвативо. Али, од оних који желе да Га следе, Бог не тражи ништа што
превазилази њихове снаге и могућности – све то надокнађује Његова благодат –
већ искрен пристанак да Га следе, чврстину воље, и доследност одлукама. Само
такав човек је способан за живот са Богом, он може пратити Његове стопе и
препознавати Његове трагове.
Прави хришћанин
У Писму често видимо како се апостоли, да би убедили
читаоце, позивају на аутентичност свог личног искуства: «Што беше од почетка,
што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше»
(1 Јн. 1, 1); «И онај који је видео, посведочио је, и истинито је сведочанство
његово» (Јн. 19, 35). И Самарјани (в. Јн. 4, 42), и свети Јован Крститељ (в.
Јн. 1, 34) такође прибегавају непосредности сопственог искуства. Сведочење
искуства је најубедљивији аргумент у корист истинитости онога што говоримо.
Хајде да погледамо какав значај има истинско искуство у
животу хришћанина. Апостол Петар је аутентичан чак и у свом паду, зато што је
непосредан. Он тражи доказ, и Господ га зове да пође по води, али он показује
маловерје и почиње да тоне (в. Мт. 14, 28–29); спонтано исповеда да из уста
Христових истичу речи живота (в. Јн. 6, 68); тражи од Бога да избегне страдања;
не допушта Господу да му опере ноге, а затим то одушевљено прихвата (в. Јн. 13,
5–14); дрско одсеца ухо Малху и добија укор од Господа (в. Јн. 18, 10); одриче
се Господа и одмах се каје (в. Мк. 14, 72); чувши вест о Васкрсењу, посумња и
одмах отрчи ка гробу, да се сам увери (в. Јн. 20, 3–4) – он пада и устаје,
греши и каје се, не «глуми», остаје свој, слободан је, чак и кад поступа у
складу са својом људском природом. Он греши, али се исправља, он није безгрешан
– али је стваран.
Прави човек није онај који не греши, већ онај који освешћује
грехе, исповеда их и каје се за њих. И он није само непосредан у својим делима,
него и искрен у својој вери.
Вера није идеологија са којом се треба сложити, није мисао
коју треба прихватити, није осећање, није морални закон, није психолошки
доживљај, није циљ који се достиже људским трудом. Вера – то је живот, и
истина, коју налазимо на конкретан начин. Бог даје веру, а вера открива Бога.
Дакле, ко је онда прави хришћанин? Свети Василије Велики
говори да су то они који живе «као ученици Христови, који подражавају само оно
што виде у Њему или чују од Њега; као свети храмови Божији, испуњени само оним
што служи Богу; као деца Божија; као со земљи»; и нешто даље наставља: «Шта је
обележје хришћанина? То што је, као што је Христос умро за људске грехе једном
и заувек, тако и он мртав и недоступан сваком греху… љуби ближње као што је
Христос заповедао… увек се сећа Господа».
Према речима светог Јована Златоустог, «Ако си хришћанин,
немаш свој град на земљи. Чак и ако задобијемо читаву васељену, остаћемо у њој
странци и придошлице. Ми смо записани на небу. Тамо је наш град».
Дакле, искуство хришћанина је истинско када више волимо крст
од удобности; када доживљавамо Царство Божије као нешто реалније од историјских
догађаја; када се у својим невољама више молимо, а мање расуђујемо; кад нам је
наш брат ближи од сопственог «ја»; када жудимо за смрћу више него за животом.
Главна обележја истинског хришћанског искуства
Отворимо прву главу Јеванђеља по Јовану, у којој се говори о
призивању апостола Андреја, Филипа и Натанаила. Сва тројица дочекују призив са
одушевљењем. Апостол Андреј узвикује: «Нашли смо Месију»; апостол Филип брзо
одлази Натанаилу и говори: «Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и
Пророци: Исуса, сина Јосифова, из Назарета» (Јн. 1, 45), Натанаил се обраћа
Господу и говори: «Ти си Син Божији, ти си Цар Израиљев» (Јн. 1, 49).
Прво главно обележје истинског искуства је свест о Божијем
призиву, упућеном човеку, и спонтани одговор на њега – такав је плод
незлобивости душе. Душа одмах, непосредно, без дугих размишљања, без
расуђивања, одговара на Његов призив. И Господ говори Натанаилу: «Ево правог
Израиљца у коме нема лукавства» (Јн. 1, 47) – нема смутње, збуњености, његово
је срце пуно чистоте и невиности.
Црквена служба на празник светог апостола Андреја нам говори
да је његов спонтани одговор потекао из «душе која је чекала и жудела за
Његовим доласком». То нас доводи до још два обележја: до бола снажна жеља за
налажењем Бога, потреба за Њим и – очекивање Господа и Његовог доласка.
Тај душевни бол, наду, скривену чежњу, свети оци називају
«рањеношћу» душе. Живот у очекивању да ће Господ доћи да би посетио моју душу,
променио, преобразио и обновио мој живот и мене самог – све је то обележје
правог хришћанског искуства.
Важно је напоменути да одушевљење апостола није било просто
израз радости, већ је имало карактер величанственог исповедања вере, које Црква
чува у својим рукама као благо. Од самог почетка су они исповедали Христа као
Бога; али то још није све.
Они су направили следећи корак: привели су људе из окружења
својој вери и брзо раширили ту вест. Апостол Андреј је привео Исусу свог брата
Симона, апостол Филип се обрато Натанаилу речима: «Дођи и види». Та заједница у
љубави Божијој, која тече у нама и излива се на наше ближње, такође је
показатељ аутентичности хришћанског искуства.
И завршимо још једним обележјем: жеља за мучеништвом. Сви
апостоли су сопственом крвљу запечатили своје призвање. Са каквом су лакоћом
ишли за Господом на земљи, са таквом лакоћом су и давали свој живот за Њега,
желећи да Га вечно прате и сједине се са Њим у Његовом Царству.
Карактеристике лажног искуства
Насупрот поменутом, лажно духовно искуство чини од нас,
хришћана, уместо оне који спасавају себе у Цркви – оне који осећају потребу да
«спасавају истину»; оне који, уместо да у хришћанину виде свог брата у Христу,
виде у њему противника кога треба поразити, или једномишљеника који је потребан
ради потврде сопственог мишљења; онога који се, уместо да повери своје душевно
стање сили благодати Божије, са недопустивом наивношћу узда у «скалпел» научних
процена и рационалистичког погледа на свет.
Тако ми, уместо да будемо честица духовног тела Христовог,
почињемо да посматрамо Цркву као друштво – са члановима, уставом, правима и
обавезама, као друштво коме је наша помоћ потребнија него што је другима.
Због тога ми, уместо да имамо дубоко смирење, пожртвованост,
кротост, уважавање и снисходљивост према другима, и уздање само у благодат
Божију, поступамо као световни људи, привезани за земљу, са захтевима,
несавладивом пожудом, скривеним егоизмом, лицемерјем, ситничавошћу, бесмисленим
конфликтима, прељубом, осећајем надмоћи, компромисима, самооправдавањем,
неспособношћу примања критике, спремношћу да судимо свима и свему.
Такво размишљање нас наводи да измислимо таквог «Бога» који
у самог себе сумња, «Бога» који непрестано себе негира и који је понајпре
психолошка фикција која прати болесно стање незадовољства, или некакво
идеолошко прибежиште. То није Бог – Отац, Који нас васпитава, него «Бог» –
слуга, који решава наше бесмислене проблеме; није Бог Који нас подржава,
него«Бог» кога смо измислили да би нас подржавао; то је «Бог» који не постоји и
који, природно, не заслужује да ико верује у њега.
Овакво схватање Бога води нас ка погрешном схватању Цркве,
по ком она представља не Божију, него нашу креацију. Она представља механизам
који смешта човека у одређену социјалну групу, скривајући и гушећи његову
перспективу уподобљавања Богу. Таква Црква не заслужује поверење; може се
једино «механички» исповедати веру у њу.
То је, у значајној мери, последица наших савремених
друштвених стремљења, која утичу на перцепцију и обезличавају наш живот,
нарочито духовни. Ми, хришћани, све чешће говоримо о величини науке, која је «у
савршеном складу са религијом», о демократији као о вредности која «дозвољава
Цркви да слободно постоји», и о људским правима као највишој вредности. Знамо
да нас је наука начинила гордима као никад до сад, постављајући на место Бога –
човека као идола, који се сам себи поклања; знамо да је демократија заменила
Божију вољу, да су људска права заменила право Бога да се меша у наш живот и
делује као Бог.
Тако долазимо до стања хришћана који сами покушавају да
нешто схвате, али немају поверења у Бога; који траже одмор и спокојство, али
занемарују унутрашњи мир; хришћане који изговарају реч «љубав», али имају на
уму своје егоистичке приоритете или патолошку везаност – јер одбијају да са
љубављу сједине попустљивост, трпљење и пожртвовање, и више воле илузорност
егоистичког задовољства.
У таквом стању читамо књиге о искуству светих који су
оставили многа дубока дела, разговарамо о њима у нашим удобним салонима, у
одсуству сваке жеље за подвигом, жртвом и умирањем за грех. И уместо да читамо
свете текстове ради смирења, ми их искоришћавамо за осуђивање наше браће. Ми,
са својим световним животом и тежњом ка самооправдавању, желимо да подражавамо
свете мученике у честом причешћивању, али не и у њиховом покајању и вери.
У суштини, то није ништа друго него рационализација
религиозности уз болесну везаност за спољашње форме. То је ђавоља обмана, која,
водећи ка псевдоврлинама, само распаљује страсти, немоћ, окрутност; то нема
везе са Духом Божијим и Предањем Цркве. Нашавши се на том путу, ми се често
жалимо да су нас повредили, жалимо се на тешкоће, на то да нас Бог не слуша, а
ближњи не схватају. То нас даље доводи до убеђења да се чуда не дешавају и да
светих данас нема, и да је спасење мало вероватно; то рађа у нама сумњу,
очајање, лењост и опирање подвизима. Све ово је природан след догађаја за
хришћанина који више није свој, и који више није истинит.
Величина „новог човека“
Као и сваком хришћанину у историји Цркве, и нама је потребно
истинско искуство Божије благодати. То искуство нас води ка величини «новог
човека», који је достигао такав ниво на ком се уподобио Богу, постајући притом
свестан и својих могућности, и немоћи других. Кад се наш разум смири, тад се
рађа вера. Кад наша чула осећају опасност, тад се појављује благодат. Кад се
одричемо своје воље, тад доживљавамо Његову љубав. Човек је способан да се
ослободи свог егоизма и на тај начин сједини са Богом и браћом.
Истинско искуство преподобних, мученика, апостола, пророка,
укључује у себе подвиг, зној, крв, бол, смиреноумље. Прави хришћанин осећа
радост у подвизима, одрицању и жртвовању. У лику свог брата он види Самог
Христа. Пред њим се он смирује, трпи, са њим дели веру, живот, благодат,
памтећи да се не можемо спасти другачије, него кроз наше ближње, то јест кроз
љубав према њима, коју нам је Христос заповедио. Истински хришћанин се не бави
светском таштином; како говоре свети оци, «он живи на земљи, али је грађанин
неба» и зато се не брине о земном, већ о небеском. И свест о томе чува у њему
божанску наду.
Вера, нада и љубав представљају основу аутентичног искуства
сваког хришћанина. Бог гледа његово лице, које одражава зраке Његове благодати.
Он никада није сам, он је отворен за све, и Бог га испуњава Својом светлошћу.
Та аутентичност чини хришћанина савременим – не у световном
схватању, као површног имитатора и пасивног носиоца одлика епохе у којој живи,
већ у смислу да он отелетворује вечну Божију Вест у садашњем времену. Он кроз
себе отелотворује Предање Цркве.
Аутентичност отвара пут ка светости, чак упркос људској
слабости и несавршености. Супротно томе, поремећена свест и компромиси гасе
дејство Божије благодати и лишавају човека учешћа у тајнама.
Закључак
Највеће обрасце аутентичног искуства за сваког хришћанина
представљају прародитељи до грехопада, детиње душе, и Христови ученици. Господ
је рекао: «Који не прими Царство Божије као дете, неће ући у њега» (Лк. 18,
17). То показује да је за спасење неопходно враћање ума у подобно стање. Прави
човек се, попут прародитеља пре грехопада, не скрива и не наоружава заштитним
средствима; он је, попут деце, невин и способан да верује; попут апостола,
простодушан је и не надима се знањем.
Зато аутентичан човек не само да свуда види «прст Божији»,
него увек осећа Његов додир. И Бог њему допушта да Га додирне, као што је
допуштао апостолима, и кроз то он непрестано добија потврду своје вере.
Аутентичан је онај у коме се може открити Бог
Са руског Мирјана Милетић
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар