У име Оца и Сина и Светога Духа.
У Светом Писму је забележено неколико случајева васкрсавања мртваца. У Старом Завету, то су васкрсење сина удовице у Сарепти Сидонској које је од Бога измолио пророк Илија (в. 1Цар 17, 17–23) и васкрсење сунамићанкиног сина на молитву пророка Јелисеја (2Цар 4, 18–36). У Новом Завету Христос васкрсава Јаирову кћи (в. Мк 5, 38–42) и сина наинске удовице (в. Лк 7, 12–15). Ипак, Христово васкрсавање Лазара у свести Цркве заузима посебан положај у односу на наведене догађаје. Зашто је то тако?
Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним. Оно је праобраз свеопштег васкрсења које нас чека на крају света и века, када ће тела свих умрлих васкрснути силом Божијом, независно од тога када су и како умрли. Овде се треба присетити и тога да је наша душа по благодати Божијој бесмртна и да не умире заједно са телом – када се каже „смрт душе“, мисли се заправо на њено помрачење, на њено одвајање од Бога због греха. Душа се, дакле, после смрти тела раздваја од њега све до Оног Дана када ће се поново сјединити са њиме, но тада ће наш васкрсли телесни састав бити преображен. За разлику од Лазаревог тела које је пре две хиљаде година било васпостављено у свом материјалном, овоземаљском саставу и као такво опет окусило смрт, наше тело после свеопштег васкрсења биће преображено, одуховљено, нетрулежно, бесмртно, по узору на Христово тело после Његовог Преславног Васкрсења. На тај начин ћемо у Дан Суда пред Бога стати целовити – у целокупном, нетрулежном и преображеном саставу да бисмо примили вечни удео по делима својим. То значи да није само душа створена за вечност, како многи мисле, већ и тело.
Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса.
Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (еџ нихило)?
Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин!
Свештеник Оливер Суботић
Из књиге Празничне беседе (Бернар 2014)
извор: www.pravoslavie.ru
У Светом Писму је забележено неколико случајева васкрсавања мртваца. У Старом Завету, то су васкрсење сина удовице у Сарепти Сидонској које је од Бога измолио пророк Илија (в. 1Цар 17, 17–23) и васкрсење сунамићанкиног сина на молитву пророка Јелисеја (2Цар 4, 18–36). У Новом Завету Христос васкрсава Јаирову кћи (в. Мк 5, 38–42) и сина наинске удовице (в. Лк 7, 12–15). Ипак, Христово васкрсавање Лазара у свести Цркве заузима посебан положај у односу на наведене догађаје. Зашто је то тако?
Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса.
Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (еџ нихило)?
Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин!
Свештеник Оливер Суботић
Из књиге Празничне беседе (Бернар 2014)
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар