О СУСРЕТУ СА ХРИСТОМ
Рођење Христово
„Христос се рађа – славите! Христос с небес – срећите Га! Христос на земљи – узнесите се! Запевај Господу сва земљо!“ Овим је речима започео своју Божићни проповед свети Григорије Богослов, и због тога оне [већ] шеснаест столећа брује у нашем црквеном богослужењу, постављајући пред нас једно и исто питање: у чему је значај Христовог Рођења за сваког од нас; на који начин ми можемо сусрести Христа, који је сишао са небеса; како се можемо узнети са земље на небо; како можемо да прославимо Христа својим животом?
Многе религије које исповедају једног Бога, обећавају човеку да се он може у некој мери дотаћи Бога, искусити осећај Његовог присуства и блискости. Али ниједна религија, осим хришћанства, не дозвољава човеку да позна Бога као брата, као пријатеља. Оваплоћењем Сина Божијег, по речима преподобног Симеона Новог Богослова, ми постајемо синови Бога Оца и браћа Христова. Бог се оваплотио да би имао могућност да општи са нама као равнима, да би, поделивши нашу судбину и проживевши наш живот, добио право да нам каже о Себи и о нама ту последњу истину, која нам ни на један начин није могла бити откривена. Истину о томе да нема провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека сусрету човека и Бога – један на један, лицем лицу.
Овај сусрет бива у нашем срцу. Због овог сусрета је Господ дошао на земљу, постао човек и проживео људски живот: родио се у Витлејемској пећини, бежао у Египат, вратио се у Назарет, васпитавао се у дому дрвосече, крстио се, ишао на проповед, ходио по Галилеји, Самарији и Јудеји, проповедајући Царство Небеско и исцељујући болести људске, претрпео страдање и крсну смрт, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо. Све то због тога да би се десио тајанствени сусрет, да би се срушила преграда између човека и Бога, која је била подигнута људским грехом. „Средостение градежа разрушися, пламенное оружие плещи дает, и херувим отступает от древа жизни, и аз райския пищи причащаюся“ поје се у црквеној песми. Преграда је разрушена, и херувимски мач, који препречује улаз у рај, одступа; врата раја се отварају и човек се поново враћа дрвету живота, од кога се храни Небеским Хлебом.
Прича о Адамовом грехопаду, то је прича читавог човечанства и сваког човека. Адамов грех се понавља у сваком од нас када се окрећемо од Бога и грешимо. Али се и Христос овлапотио ради сваког од нас, а стога је и Адамово спасење Христом и наше спасење. „Разрешися связанный Адам, свобода же всем верным даровася“, говори се у канону који се чита на повечерју предпразништва Христовог рођења. У Христу се свим људима враћа она богослична слобода, коју су Адам и његови потомци изгубили грехом и отпадништвом од Бога.
Свети Григорије Богослов Богооваплоћење назива „другим стварањем“, када Бог, као да поново ствара човека, примајући на себе људско тело, „другим обећањем“ између човека и Бога: „Онај Који јесте почиње да постоји; Нестворени се ствара; Несместиви бива смештен,… Богати осиромашује узимањем [на себе] тела, да бих се ја обогатио… каква је ово нова тајна? Дарован ми је лик Божији и изгубио сам га, а он узима моје тело да би и лик спасао и мене обесмртио. Ступа с нама у другу заједницу, која је далеко боља и узвишенија од прве.“
У Оваплоћењу се по речима светог Јефрема Сирина, дешава „трампа“ између Бога и човека: Бог од нас прима људску природу, а нама дарује Своје Божанство. Оваплоћењем Речи настаје обожење човека. „Реч се оваплотила, да би се ми обожили“, говорио је свети Атанасије Велики. „Син Божији постао је Син Човечији, да би синове људске учинио синовима Божијим“, рекао је свети Иринеј Лионски. Обожење, за које је човек био предназначен у самом чину стварања и које је изгубио грехопадом, човеку је враћено оваплоћеном Речју.
И управо се у Христовом рођењу догађа свецело обновљење људске природе. Не само у том непоновљивом Рођењу, које се догодило пре две хиљаде година у Витлејему, већ и у оном Христовом рођењу, које се поново и поново догађа у нашим душама. Јер човекова душа, то су „животињске јасле“, које је Бог начинио сместилиштем Свог Божанства и Својим храмом. Човек се у грехопаду „уподобио стоци неразумној“, али Бог прилази палом човеку и од његове душе чини место где се дешава тајанствени сусрет између Њега и нас.
Највеће чудо богооваплоћења је у томе што, савршивши се једанпут у времену, оно се понавља у сваком човеку који долази Христу. У дубокој ноћној тишини Реч Божија се оваплотила на земљи; тако се Он оваплоћује и тихим дубинама наших душа – тамо, где разум занемљује, где се речи исцрпљују, где људски ум стоји пред Богом. Непознат и непрепознатљив, родио се Христос на земљи и само су Му мудраци и пастири заједно са анђелима изашли у сусрет: тако тихо и за друге неприметно се Христос јавља у људској души, а она му излази у сусрет, зато што се у њој разгорева звезда која је води ка Светлости.
Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо да је наша молитва прихваћена и услишена, да је Бог „пришао и уселио се у нас“ и испунио нас Својим живоносним присуством. Сусрећемо Христа у Евхаристији, када, причешћујући се Крвљу и Телом Христовим, одједном осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом и у нашим жилама тече Крв Бога. Христа сусрећемо у другим тајнама Цркве, када се додиром са Њим обнављамо и оживотворавамо за вечни живот. Христа сусрећемо у нашим ближњим, када нам се човек одједном отвара и ми прозиремо у његову скривену дубину, на којој сјаји лик Божији. Христа сусрећемо у нашем свакодневном животу када усред његове галаме чујемо Његов зовући глас или када видимо да се јасно и изненадно умеша у ток историје.
Управо тако, изненадно и неочекивано, Бог се умешао у живот људи пре двадесет векова, када је својим рођењем преокренуо читав ток историје. Управо тако се он опет и опет рађа у душама хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи их верујућима од неверујућих, светима од грешних, спасеним од гинућих.
Нека празник Христовог Рођења постане празник Христовог рођења у нашим душама и нашег поновног рођења у Христу. Заћутимо за свет, да би се у нашим душама родио Логос Божији и испунио нас Божанством, Светлошћу и светошћу.
1997.
извор: manastirpodmaine.orgбе
Рођење Христово
„Христос се рађа – славите! Христос с небес – срећите Га! Христос на земљи – узнесите се! Запевај Господу сва земљо!“ Овим је речима започео своју Божићни проповед свети Григорије Богослов, и због тога оне [већ] шеснаест столећа брује у нашем црквеном богослужењу, постављајући пред нас једно и исто питање: у чему је значај Христовог Рођења за сваког од нас; на који начин ми можемо сусрести Христа, који је сишао са небеса; како се можемо узнети са земље на небо; како можемо да прославимо Христа својим животом?
Овај сусрет бива у нашем срцу. Због овог сусрета је Господ дошао на земљу, постао човек и проживео људски живот: родио се у Витлејемској пећини, бежао у Египат, вратио се у Назарет, васпитавао се у дому дрвосече, крстио се, ишао на проповед, ходио по Галилеји, Самарији и Јудеји, проповедајући Царство Небеско и исцељујући болести људске, претрпео страдање и крсну смрт, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо. Све то због тога да би се десио тајанствени сусрет, да би се срушила преграда између човека и Бога, која је била подигнута људским грехом. „Средостение градежа разрушися, пламенное оружие плещи дает, и херувим отступает от древа жизни, и аз райския пищи причащаюся“ поје се у црквеној песми. Преграда је разрушена, и херувимски мач, који препречује улаз у рај, одступа; врата раја се отварају и човек се поново враћа дрвету живота, од кога се храни Небеским Хлебом.
Прича о Адамовом грехопаду, то је прича читавог човечанства и сваког човека. Адамов грех се понавља у сваком од нас када се окрећемо од Бога и грешимо. Али се и Христос овлапотио ради сваког од нас, а стога је и Адамово спасење Христом и наше спасење. „Разрешися связанный Адам, свобода же всем верным даровася“, говори се у канону који се чита на повечерју предпразништва Христовог рођења. У Христу се свим људима враћа она богослична слобода, коју су Адам и његови потомци изгубили грехом и отпадништвом од Бога.
Свети Григорије Богослов Богооваплоћење назива „другим стварањем“, када Бог, као да поново ствара човека, примајући на себе људско тело, „другим обећањем“ између човека и Бога: „Онај Који јесте почиње да постоји; Нестворени се ствара; Несместиви бива смештен,… Богати осиромашује узимањем [на себе] тела, да бих се ја обогатио… каква је ово нова тајна? Дарован ми је лик Божији и изгубио сам га, а он узима моје тело да би и лик спасао и мене обесмртио. Ступа с нама у другу заједницу, која је далеко боља и узвишенија од прве.“
У Оваплоћењу се по речима светог Јефрема Сирина, дешава „трампа“ између Бога и човека: Бог од нас прима људску природу, а нама дарује Своје Божанство. Оваплоћењем Речи настаје обожење човека. „Реч се оваплотила, да би се ми обожили“, говорио је свети Атанасије Велики. „Син Божији постао је Син Човечији, да би синове људске учинио синовима Божијим“, рекао је свети Иринеј Лионски. Обожење, за које је човек био предназначен у самом чину стварања и које је изгубио грехопадом, човеку је враћено оваплоћеном Речју.
И управо се у Христовом рођењу догађа свецело обновљење људске природе. Не само у том непоновљивом Рођењу, које се догодило пре две хиљаде година у Витлејему, већ и у оном Христовом рођењу, које се поново и поново догађа у нашим душама. Јер човекова душа, то су „животињске јасле“, које је Бог начинио сместилиштем Свог Божанства и Својим храмом. Човек се у грехопаду „уподобио стоци неразумној“, али Бог прилази палом човеку и од његове душе чини место где се дешава тајанствени сусрет између Њега и нас.
Највеће чудо богооваплоћења је у томе што, савршивши се једанпут у времену, оно се понавља у сваком човеку који долази Христу. У дубокој ноћној тишини Реч Божија се оваплотила на земљи; тако се Он оваплоћује и тихим дубинама наших душа – тамо, где разум занемљује, где се речи исцрпљују, где људски ум стоји пред Богом. Непознат и непрепознатљив, родио се Христос на земљи и само су Му мудраци и пастири заједно са анђелима изашли у сусрет: тако тихо и за друге неприметно се Христос јавља у људској души, а она му излази у сусрет, зато што се у њој разгорева звезда која је води ка Светлости.
Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо да је наша молитва прихваћена и услишена, да је Бог „пришао и уселио се у нас“ и испунио нас Својим живоносним присуством. Сусрећемо Христа у Евхаристији, када, причешћујући се Крвљу и Телом Христовим, одједном осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом и у нашим жилама тече Крв Бога. Христа сусрећемо у другим тајнама Цркве, када се додиром са Њим обнављамо и оживотворавамо за вечни живот. Христа сусрећемо у нашим ближњим, када нам се човек одједном отвара и ми прозиремо у његову скривену дубину, на којој сјаји лик Божији. Христа сусрећемо у нашем свакодневном животу када усред његове галаме чујемо Његов зовући глас или када видимо да се јасно и изненадно умеша у ток историје.
Управо тако, изненадно и неочекивано, Бог се умешао у живот људи пре двадесет векова, када је својим рођењем преокренуо читав ток историје. Управо тако се он опет и опет рађа у душама хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи их верујућима од неверујућих, светима од грешних, спасеним од гинућих.
Нека празник Христовог Рођења постане празник Христовог рођења у нашим душама и нашег поновног рођења у Христу. Заћутимо за свет, да би се у нашим душама родио Логос Божији и испунио нас Божанством, Светлошћу и светошћу.
1997.
извор: manastirpodmaine.orgбе
Нема коментара:
Постави коментар