…Бејаше у Цариграду неки златар који прављаше сатове, прстене, наруквице и ствари за свету Цркву: путире, Јеванђеља, дискосе, сасуде за Свети Престо, било шта. И бејаше веома побожан. Он је имао узречицу: „Велики је Бог!“ А жена његова га прекораваше што сувише често говораше тако. Он, уз сваку реч казиваше: „Велики је Бог!“ Кад би му неко рекао штогод, он говораше: “ Да, хришћане, велики је Бог!“ Други би му рекао да ће што настрадати, он говораше: „Ништа, јер велики је Бог!“ Други би га корео, а он говораше: „Ништа, јер велики је Бог!“ Толико је често казивао ову реч, да сви говораху: „Код оног златара што казује да велики је Бог“. И веома многи долажаху код њега.
„Брате, да ми направиш прстен“ - „Направићу, брате, јер велики је Бог!“. „Хоћеш ли ми калајисати путир?“ – „Калајисаћу, јер велики је Бог!“. „Хоћеш ли ми оковати Јеванђеље?“ – „Оковаћу, јер велики је Бог!“. „Хоћеш ли ми направити наруквицу?“ – „Направићу, брате, јер велики је Бог!“
Дочуо је и цар Лав Мудри – јер беше за његово време – да има неки златар који уз сваку реч казује: „Велики је Бог!“. И рече: „Искушаћу га, да видимо говори ли из вере или се навикао да казује тако!“ Цар се прерушио, обукао се грађански и отишао је код тог златара са врло скупим прстеном. На прстену имађаше камен што се назива „камен остриге“, најскупоценији камен, што се веома тешко налази. Има једна рибица што пребива на дну мора. Како се тешко налази ова рибица! Али се у њој налази овај камен, звани „острига“. Колико је траже рониоци и морнари! „Хеј, нађемо ли камен остриге, купићемо толико двораца!“ Толико је скупоцен. Доликовало је да цар има камен остриге. Одакле ли га је он примио у наследство?! И камен беше велик и уграђен у прстен.
Одлази прерушен цар код овог златара:
– Добар дан, мајсторе!
– Добар дан, брате, јер велики је Бог!
– Можеш ли да ми поправиш прстен?
– Поправићу, господине, јер велики је Бог! Где је прстен?
– Ево, овде је запакован!
– Ставри га тамо, господине, на полицу, јер има тамо још неко прстење!
– Пази, јер мој прстен има драги камен!
Али цар беше узео камен.
– Остави га, господине, јер велики је Бог! Стави га у ону кутију!
Није га ни погледао, јер беше веома заузет.
– Хеј, али нека ти буде на памети, да којим случајем не нестане мој камен! Ово је скупоцени камен.
Али му није тачно рекао какав камен има.
– Брате, неће нестати, јер велики је Бог!
– Када да дођем? Кад ће бити готов прстен?
– Дођи за осам дана! Јер имам још посла на неким Светим сасудима, па ћу очистити и оно прстење, јер их се више сакупило.
– А тада ће бити готов?
– Готов, господине, јер велики је Бог!
– Збогом!
– Збогом, јер велики је Бог!
Али цар беше узео камен са прстена, и како Цариград беше на обали мора, бацио је камен у море. Ово је рекао: „Изгубићу га! Али ћемо видети да ли онај што вели да велики је Бог, да видимо да ли ће га Бог избавити из мора?“. И баци га у море.
Након осам дана долази код њега цар, такође прерушен.
– Познајеш ли ме, брате?
– Познајем те, господине, јер велики је Бог! Дао си ми прстен на оправку.
– А јеси ли га оправио?
– Јесам!
– А да ли још има камен?
– Господине, рече златар, ја сам поправио прстен, али нисам нашао камен на њему!
– Охо! Знаш ли ти с ким говориш? Ја сам цар Лав!
Склонио је на страну хаљине и показа му царске ознаке.
– И шта ако си цар?
– Ако ми не даш камен, глава оде!
– Ништа, величанство, јер велики је Бог!
– Је л’ тако? Показаћу ја теби колико је велик! Ако ми за три дана не вратиш камен на прстен, погубићу те.
– Величанство, ако ме оставиш три дана, велики је Бог, мислим да ћу ти га вратити!
– Али откуд да вратиш ти онакав камен? Видећу те ја! Ево имаш три дана, и за три дана да поставиш камен на место!
А жена почела плакати:
– Тешко мени, изгубио си камен са царевог прстена!
– Хеј, жено, ћути, јер велики је Бог!
– Човече, каже она, па цар ће ти за три дана одсећи главу! Али ће и мени одсећи главу, и свима! Чујеш ли да је имао драги камен, камен остриге.
– Жено, ћути, јер велики је Бог!
– Та види га, море, шта говори!
И почела га је прекоравати, али он је имао веру у Бога. Жена, будући огорчена тога дана, отишла је на пијацу да купи неку рибу и мислила је: „Тешко мени, сад ће му одсећи главу! Ово је цар био! И чујеш какав је драги камен имао?“.
Деца исто тако говораху:
– Тешко нама, татице!
– Хеј, дечаци, велики је Бог! Гледајте своја посла.
Када је дошла жена кући, имала је велике рибе, купила је на пијаци, и кад распори прву рибу, нађе у њеном стомаку каменчић, али га она не познаваше. Леп; веома јако сијаше.
– Види, море човече, шта је ово? Када сам секла рибу, нашла сам га овде.
Погледа га он.
– Хеј, жено, ово је камен са царевог прстена! Рекао сам ти да је велики Бог!
– Шта говориш?
– Да га ја сад оперем. И кад га је ватио у прстен, за чудо се уклопио. Ехе, нека, очистићу га ја добро и поставити му га! Ћути! Видиш да велики је Бог!
Узе он прстен, добро га очисти, очисти и камен и постави га на место. Цар дође за три дана, овога пута обучен у униформу.
– Познајеш ли ме?
– Познајем те, величанство, јер велики је Бог!
– Је ли готов прстен?
– Готов је, величанство, јер велики је Бог!
– Јеси ли камен поставио?
– Поставио сам га, величанство, јер велики је Бог!
– Видећу те ја колико је велики! Дај прстен овамо!
Дође цар, и кад погледа прстен, загледа га добро, обрне га на све стране и каже:
– Хеј, човече, ако сам ја овај камен извадио одавде и бацио га у море, па га видим овде натраг, заиста и ја онда велим да велики је Бог! Како си га нашао? Ко ти га је донео? Где се могао наћи овакав камен, вредан колико и царство?
– Величанство, велики је Бог! Ето жена је донела рибу са пијаце и нашла га је у стомаку једне рибе.
Тада је цар рекао:
– Од данас си мој саветник, и држаћу те уз себе целога живота, јер сам спознао да ти не казујеш „велики је Бог“ само устима. Ти, кад казујеш ову реч, казујеш је из дубине срца и имаш веру у Бога ваистину делатну, постојану и стамену веру у моћ Божију. Ти имаш тако снажну веру, да у свему успеваш, јер је Бог с тобом, јер ти не само што говориш језиком, него верујеш од срца. Прави си верник!
Од тога дана узео га је за саветника на двору. И тако је тога златара са вером његовом да „је велики Бог“ учинио Бог великим на земљи и сигурно и на небу, после његове смрти.
Архимандрит Клеопа (Илије)
извор: www.pravoslavie.ru
Дочуо је и цар Лав Мудри – јер беше за његово време – да има неки златар који уз сваку реч казује: „Велики је Бог!“. И рече: „Искушаћу га, да видимо говори ли из вере или се навикао да казује тако!“ Цар се прерушио, обукао се грађански и отишао је код тог златара са врло скупим прстеном. На прстену имађаше камен што се назива „камен остриге“, најскупоценији камен, што се веома тешко налази. Има једна рибица што пребива на дну мора. Како се тешко налази ова рибица! Али се у њој налази овај камен, звани „острига“. Колико је траже рониоци и морнари! „Хеј, нађемо ли камен остриге, купићемо толико двораца!“ Толико је скупоцен. Доликовало је да цар има камен остриге. Одакле ли га је он примио у наследство?! И камен беше велик и уграђен у прстен.
Одлази прерушен цар код овог златара:
– Добар дан, мајсторе!
– Добар дан, брате, јер велики је Бог!
– Можеш ли да ми поправиш прстен?
– Поправићу, господине, јер велики је Бог! Где је прстен?
– Ево, овде је запакован!
– Ставри га тамо, господине, на полицу, јер има тамо још неко прстење!
– Пази, јер мој прстен има драги камен!
Али цар беше узео камен.
– Остави га, господине, јер велики је Бог! Стави га у ону кутију!
Није га ни погледао, јер беше веома заузет.
– Хеј, али нека ти буде на памети, да којим случајем не нестане мој камен! Ово је скупоцени камен.
Али му није тачно рекао какав камен има.
– Брате, неће нестати, јер велики је Бог!
– Када да дођем? Кад ће бити готов прстен?
– Дођи за осам дана! Јер имам још посла на неким Светим сасудима, па ћу очистити и оно прстење, јер их се више сакупило.
– А тада ће бити готов?
– Готов, господине, јер велики је Бог!
– Збогом!
– Збогом, јер велики је Бог!
Али цар беше узео камен са прстена, и како Цариград беше на обали мора, бацио је камен у море. Ово је рекао: „Изгубићу га! Али ћемо видети да ли онај што вели да велики је Бог, да видимо да ли ће га Бог избавити из мора?“. И баци га у море.
Након осам дана долази код њега цар, такође прерушен.
– Познајеш ли ме, брате?
– Познајем те, господине, јер велики је Бог! Дао си ми прстен на оправку.
– А јеси ли га оправио?
– Јесам!
– А да ли још има камен?
– Господине, рече златар, ја сам поправио прстен, али нисам нашао камен на њему!
– Охо! Знаш ли ти с ким говориш? Ја сам цар Лав!
Склонио је на страну хаљине и показа му царске ознаке.
– И шта ако си цар?
– Ако ми не даш камен, глава оде!
– Ништа, величанство, јер велики је Бог!
– Је л’ тако? Показаћу ја теби колико је велик! Ако ми за три дана не вратиш камен на прстен, погубићу те.
– Величанство, ако ме оставиш три дана, велики је Бог, мислим да ћу ти га вратити!
– Али откуд да вратиш ти онакав камен? Видећу те ја! Ево имаш три дана, и за три дана да поставиш камен на место!
А жена почела плакати:
– Тешко мени, изгубио си камен са царевог прстена!
– Хеј, жено, ћути, јер велики је Бог!
– Човече, каже она, па цар ће ти за три дана одсећи главу! Али ће и мени одсећи главу, и свима! Чујеш ли да је имао драги камен, камен остриге.
– Жено, ћути, јер велики је Бог!
– Та види га, море, шта говори!
И почела га је прекоравати, али он је имао веру у Бога. Жена, будући огорчена тога дана, отишла је на пијацу да купи неку рибу и мислила је: „Тешко мени, сад ће му одсећи главу! Ово је цар био! И чујеш какав је драги камен имао?“.
Деца исто тако говораху:
– Тешко нама, татице!
– Хеј, дечаци, велики је Бог! Гледајте своја посла.
Када је дошла жена кући, имала је велике рибе, купила је на пијаци, и кад распори прву рибу, нађе у њеном стомаку каменчић, али га она не познаваше. Леп; веома јако сијаше.
– Види, море човече, шта је ово? Када сам секла рибу, нашла сам га овде.
Погледа га он.
– Хеј, жено, ово је камен са царевог прстена! Рекао сам ти да је велики Бог!
– Шта говориш?
– Да га ја сад оперем. И кад га је ватио у прстен, за чудо се уклопио. Ехе, нека, очистићу га ја добро и поставити му га! Ћути! Видиш да велики је Бог!
Узе он прстен, добро га очисти, очисти и камен и постави га на место. Цар дође за три дана, овога пута обучен у униформу.
– Познајеш ли ме?
– Познајем те, величанство, јер велики је Бог!
– Је ли готов прстен?
– Готов је, величанство, јер велики је Бог!
– Јеси ли камен поставио?
– Поставио сам га, величанство, јер велики је Бог!
– Видећу те ја колико је велики! Дај прстен овамо!
Дође цар, и кад погледа прстен, загледа га добро, обрне га на све стране и каже:
– Хеј, човече, ако сам ја овај камен извадио одавде и бацио га у море, па га видим овде натраг, заиста и ја онда велим да велики је Бог! Како си га нашао? Ко ти га је донео? Где се могао наћи овакав камен, вредан колико и царство?
– Величанство, велики је Бог! Ето жена је донела рибу са пијаце и нашла га је у стомаку једне рибе.
Тада је цар рекао:
– Од данас си мој саветник, и држаћу те уз себе целога живота, јер сам спознао да ти не казујеш „велики је Бог“ само устима. Ти, кад казујеш ову реч, казујеш је из дубине срца и имаш веру у Бога ваистину делатну, постојану и стамену веру у моћ Божију. Ти имаш тако снажну веру, да у свему успеваш, јер је Бог с тобом, јер ти не само што говориш језиком, него верујеш од срца. Прави си верник!
Од тога дана узео га је за саветника на двору. И тако је тога златара са вером његовом да „је велики Бог“ учинио Бог великим на земљи и сигурно и на небу, после његове смрти.
Архимандрит Клеопа (Илије)
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар