1) После зиме цвета и даје плодове биљно царство; и душа после лишавања, скорби и тешкоћа духовно цвета и доноси духовне плодове, којима се радује и храни Господ; 2) подносимо све невоље и тешкоће нашег подвижничког живота како бисмо принели плод, радујући и хранећи Господа, од чега нема ништа блаженије; 3) за речено ће нас уверава сам Господ; како, дакле, да са сваком радошћу не подносимо сваку тешкоћу нашег живота (3/2, 18) 1) Зима је прошла и наступило је пролеће. Ми видимо како творевина Божија оживљава: растиње цвета, земља се покрива зеленилом, птице почињу да певају и све остало се обнавља. И ми се свиме наслађујемо и славимо премудрог Уметника свега Бога, који сваког лета као да пресаздаје и преображава сву твар своју, приметно нас уверавајући да оно што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, тј. Његова вечна сила и Божанство (Рим. 1, 20). Ми, уосталом, не треба да се задржавамо само на реченоме, већ да и даље простиремо свој мислени поглед, те да и у самима себи видимо оно што се дешава у творевини. Како? Кроз поређење. Узрок обнове видљиве творевине јесте зима, у којој се земља и све што је на њој подвргава непријатном утицају снега, ветрова и бира. Слично бива и са душом: уколико најпре не претрпи зиму скорби, лишавања и беда, она неће дати цвет ни плод. Уколико, пак, претрпи све слично, принеће очекиване плодове и добити благослов од Бога, као што је написано: Јер земља која упија дажд што често на њу пада, и која рађа биље корисно онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога (Јев. 6, 7). 2) И ми треба да подносимо сваку невољу, свако лишавање, свако видљиво и невидљиво искушеље које нас напада у време поста који тече у гладовању и жеђању и у свим осталим злопаћењима како бисмо постали плодоносни и како бисмо добили благослов од Бога. Ми треба да прихватимо као госта и нахранимо Господа Исуса. Ми се, наиме, наслађујемо гледањем зелене, расцветане и плодне творевине. И Господ се радује гледањем на нашу душу која духовно цвета и доноси плод. Какав плод? Љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23). Ето чиме се Он храни и наслађује. И блажен је онај ко га тиме храни стога што ће и Он њега нахранити вечним добрима. Блажен је онај ко га прима као госта јер ће и Он њега примити у Царство небеско. Онај ко земаљског цара прими у свој дом има велику радост и весеље. Неће ли се утолико пре [радовати] онај ко прима Цара над царевима и Господара над господарима? 3) И ми га заиста примамо, као што се види из Његових речи: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23). И опет: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). Због наведених обећања ми све треба са радошћу да трпимо и чинимо, слушајући апостола који говори: Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква (Кол. 1, 24). И свети Јаков говори: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење; а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јак. 1, 24). Видите ли да се у искушењима налази радост и у скорбима – весеље? Светитељи су тако живели. И ми се напрегнимо да идемо њиховим стопама како бисмо заједно са њима наследили Царство небеско.
извор: otacmilic.com
Нема коментара:
Постави коментар