Када славимо Светог Саву треба да отворимо свој духовни вид и слух за поруке које нам он упућује. Савине поруке важне су за нас, данас, као што су биле животно важне за наше далеке претходнике, којима их је он неуморно у душе утискивао
Јер цели свој земни живот, сваки трептај своје душе, Свети Сава је жртвовао своме роду. Својом жртвеном љубављу, самопрегорним и истрајним радом, Свети Сава „приведе Господу нов народ“. (Доментијан) „Сав живот његов бејаше пост“, вели Теодосије, и према поукама које ишчитавамо из његових дела, видимо да му са нама, Србима, заиста, није било лако. „Сам пропутова по целој земљи народа свога, све утврђиваше учењем о вери.“ (Теодосије) „Нема ни једне српске области у којој нема предања и легенди о Савиној активности. Савин извор, Савина стопа или дгуги сличан топоним са Савиним именом могу да се сретну у сваком српском крају.“ (Д. Кашић).
Свети Сава је утемељио нашу нацију и све док се живело и радило на тим темељима и у оквирима њиме одређеним, српски народ је напредовао и узрастао до висина никад више досегнутих
Камен крајеугаони и стожер Савине грађевине је света православна вера. То и ништа друго. Тај свети појам најчешће се медоточно изливао из његових светачких уста. „Подобећи се Владики своме Христу, који је украсио небо звездама, по истом чину Он украси своје отачаство сваком добром вером и светим црквама поља и удоља и брда, а где не стиже створити цркве, ту постави крст, да се на сваком месту прославља име Божје.“ (Доментијан).
Свети Сава нас је христијанизовао, Христом окадио, и увео у ред културних народа. Христом нам је отворио наш духовни вид за сазнање и доживљавање свега истински лепог и племенитог. Он нас је научио побожности показавши нам собом истинске узоре врлине
Свети Сава је био стварни испосник и молитвеник. Рекама суза крилатио је своје свете молитве. (Доментијан) За њега очевидац сведочи да у својој келији, мучалници, свети поживе по подобију древних првих светих отаца, са великом уздржљивошћу, пошћењем, бдењем, обноћним стајањем, лишивши се сваког телесног утешења, у пошћењу и сузама сатворивши сву силу своју, сав свој живот живећи по анђелском подобију подобећи се као бестелесним силама. (Доментијан) Ходио је земљом, „онебесивши се душом светом.“ (Доментијан).
Уза све то, Свети Сава никада није губио везу са чврстим тлом, којим је ходио. Он је био у стању да душу своју положи за ближње своје, (Јн. 15, 13) да надиђе себе и своју жеђ за спасењем и да сву своју снагу и умеће стави у службу конкретних потреба свога народа. Мучалницу своју никад није могао прежалити. У једном маху, када су тегобе превршиле његову преогромну меру трпљења, отргао се свега, вратио се, накратко, у своје тиховање, допунио своје духовне резервоаре и потом се, оснажен, вратио тегобама просвећивања и духовног вођења свога рода. Он је „успевао и цветао добрим делима и изванредним подвизима, никада не заборављајући обичне службе“ , вели за њега Доментијан
Све што је чинио Свети Сава није имало за циљ само материјални бољитак српског народа. Савин програм је далеко шири од тога. Ходио је врлетним стазама свога отачаства, јачао и снажио српску државу са крајњим циљем који се није завршавао ни извршавао на земљи. Он „не преста учећи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божијем … и водећи ка богољубљу, и одгонећи превару болести која уништава душу, хотећи по Божјој вољи све уместити у царство небеско.“ (Доментијан) Још за живота украсили су га његови савременици ваљда најљепшим и најкристалнијим описом, казавши за њега да је земаљски човек а небески анђео. И када се борио и изборио за самосталност Српске цркве и државе, чинио је то у чврстој вери да тиме остварује услове за свенародно просвећење у Богу и спасење, подразумевајући да се то лакше постиже са једноплеменим духовним и државним вођама
Све што је чинио, чино је с Богом и свој народ на такво је дело подстицао. Ако, уздајући се у Бога, чинимо оно што је њему угодно, наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас, говорио је. Бог је почетак и свршетак Савине проповеди, Алфа и Омега његовог деловања. Позивао је сву децу отачаства свога да се сви усрдно подигну по стазама духовних заповести, „свагда приљежно молећи Господа Бога свога. Јер то је прво и последње дело: непрестална и Богу угодна мољења и молитве ка Богу, ходећи непорочно у Његовим светим заповестима, и држећи предања Његових светих апостола, и не одлучујући се од црквеног скупа.“ (Доментијан).
Од свог народа тражио је комплетан преображај, израстање у нове људе, по Христовој мери и захтеву. „Јер није могуће не одлучивши се од зла научити се доброме, вели он, као што и није лако на восак ставити друга писмена ако се прва не избришу. “ (Теодосије) Попут Светог Јована – усуђујем се да кажем – и Христа Господа, који су своју мисију почели позивом на покајање, и он „стајаше посред народа, и свима вапијаше: Покајте се!“ (Теодосије).
Ни на што Светитељ не бејаше осетљивији но на питање свете вере православне. Веру је стављао изнад свих вредности и свих политичких и прагматичних интереса. Кад његов брат, Стефан Првовенчани, поче да застрањује на западну страну, не могавши га уразумити, Свети га напусти и препусти свем злу које је на њега имало доћи. У то време раскол цркви тек што се био случио и јаз још увек не бијаде тако дубок као што ће га време продубити. Свети Сава никад у питању вере није чинио компромисе. Брату се вратио тек онда када се овај одрекао својих заблуда и када га је скрушено замолио за опроштај
На темељима чврсте вере источне и његов отац, Стефан Немања, утврдио је јединство српских племена под својом влашћу. Напуштајући престо, свестан свога дела, Стефан Немања, потоњи скрушени монах, на сабору свога отачаства, јасно ставља до знања наследницима у чему је величина његовог успеха. „Спасли смо се уздајући се не на лук или мишице, вели(м) него вером у Оца и Сина Светога Духа утврђивани, и силом Крста укрепљивани, непријатеље наше обарасмо.“ (Теодосије) Ту веру Немања оставља свом роду у аманет.“ И сада свакога од вас молим и сведочим вам: веру у свету и једнодушну и нераздељиву Тројицу, којом се у крштењу просјетисмо, да сачувате непомешану с јересима, које од нас изгнасмо.“ (Теодосије).
Немања је био немилосрдан према јеретицима, знајући да су они црви који би брзо нагризли стуб јединства његове државе. Ни Свети Сава није био милосрднији према њима. Он, „ходећи по целој земљи свога отачства апостолски проповедаше јеванђеље; … предаваше обичаје народу по апостолском суђењу, и обичајем и законом христоименитих људи отачаство своје украшаваше … а јереси разараше.“ (Теодосије) „Овај преосвећени огњем божанственим попали безаконе јеретике по своме отачаству, и српом духовним пожеже, и сваку добру веру насади у своме отачаству. “ Избрисавши њихова писмена, могао је нова утиснути у восак народне душе
Одајући му хвалу, пева му Теодосије: „Земље народа својег православљем просветио јеси, и прогнавши вукове јереси, храмове бесовске порушив, цркве Богу подигао јеси.
Ишао је Свети Сава широм вољене земље и многима на праг, у поља, и свуда стизао, али је знао снагом своје владичанске власти да „заповеди … да се сазове велики сабор, да дођу велики игумани и часни чрнци, попови и ђакони, и сав народ христоименитих људи на објављење свете истините Христове вере, на проклињање безбожних јеретика и свију који не исповедају Христа истинитог Бога нашег.“ (Доментијан).
Није се светац колебао, није увијао. Био је одређен и кристално јасан. ”И ово прво молим вас, браћо и сестре, сву нашу наду положивши на Бога, прво држимо се праве вере његове. На овом основу свете вере треба нам … добра дела изграђивати. Јер нити је тачност живота без праве вере ка Богу посвећене успешна, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу; но треба обоје да бива, да савршени буде Божји човек, а не да нам живот храмље по недостатку.“ (Доментијан) „Веру чисту и молитву честу“, препоручивао је. И није дозволио никакво двоумљење ни мудровање. „Јер учење духовно није игра нити безумље мисли човечијих, но света вера проповедана. Ако ово сачувате, бићете брањени Богом у векове.“ (Доментијан) – аманет је његов.
извор: www.vasilijeprotatomic.com
Јер цели свој земни живот, сваки трептај своје душе, Свети Сава је жртвовао своме роду. Својом жртвеном љубављу, самопрегорним и истрајним радом, Свети Сава „приведе Господу нов народ“. (Доментијан) „Сав живот његов бејаше пост“, вели Теодосије, и према поукама које ишчитавамо из његових дела, видимо да му са нама, Србима, заиста, није било лако. „Сам пропутова по целој земљи народа свога, све утврђиваше учењем о вери.“ (Теодосије) „Нема ни једне српске области у којој нема предања и легенди о Савиној активности. Савин извор, Савина стопа или дгуги сличан топоним са Савиним именом могу да се сретну у сваком српском крају.“ (Д. Кашић).
Свети Сава је утемељио нашу нацију и све док се живело и радило на тим темељима и у оквирима њиме одређеним, српски народ је напредовао и узрастао до висина никад више досегнутих
Свети Сава нас је христијанизовао, Христом окадио, и увео у ред културних народа. Христом нам је отворио наш духовни вид за сазнање и доживљавање свега истински лепог и племенитог. Он нас је научио побожности показавши нам собом истинске узоре врлине
Свети Сава је био стварни испосник и молитвеник. Рекама суза крилатио је своје свете молитве. (Доментијан) За њега очевидац сведочи да у својој келији, мучалници, свети поживе по подобију древних првих светих отаца, са великом уздржљивошћу, пошћењем, бдењем, обноћним стајањем, лишивши се сваког телесног утешења, у пошћењу и сузама сатворивши сву силу своју, сав свој живот живећи по анђелском подобију подобећи се као бестелесним силама. (Доментијан) Ходио је земљом, „онебесивши се душом светом.“ (Доментијан).
Уза све то, Свети Сава никада није губио везу са чврстим тлом, којим је ходио. Он је био у стању да душу своју положи за ближње своје, (Јн. 15, 13) да надиђе себе и своју жеђ за спасењем и да сву своју снагу и умеће стави у службу конкретних потреба свога народа. Мучалницу своју никад није могао прежалити. У једном маху, када су тегобе превршиле његову преогромну меру трпљења, отргао се свега, вратио се, накратко, у своје тиховање, допунио своје духовне резервоаре и потом се, оснажен, вратио тегобама просвећивања и духовног вођења свога рода. Он је „успевао и цветао добрим делима и изванредним подвизима, никада не заборављајући обичне службе“ , вели за њега Доментијан
Све што је чинио Свети Сава није имало за циљ само материјални бољитак српског народа. Савин програм је далеко шири од тога. Ходио је врлетним стазама свога отачаства, јачао и снажио српску државу са крајњим циљем који се није завршавао ни извршавао на земљи. Он „не преста учећи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божијем … и водећи ка богољубљу, и одгонећи превару болести која уништава душу, хотећи по Божјој вољи све уместити у царство небеско.“ (Доментијан) Још за живота украсили су га његови савременици ваљда најљепшим и најкристалнијим описом, казавши за њега да је земаљски човек а небески анђео. И када се борио и изборио за самосталност Српске цркве и државе, чинио је то у чврстој вери да тиме остварује услове за свенародно просвећење у Богу и спасење, подразумевајући да се то лакше постиже са једноплеменим духовним и државним вођама
Све што је чинио, чино је с Богом и свој народ на такво је дело подстицао. Ако, уздајући се у Бога, чинимо оно што је њему угодно, наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас, говорио је. Бог је почетак и свршетак Савине проповеди, Алфа и Омега његовог деловања. Позивао је сву децу отачаства свога да се сви усрдно подигну по стазама духовних заповести, „свагда приљежно молећи Господа Бога свога. Јер то је прво и последње дело: непрестална и Богу угодна мољења и молитве ка Богу, ходећи непорочно у Његовим светим заповестима, и држећи предања Његових светих апостола, и не одлучујући се од црквеног скупа.“ (Доментијан).
Од свог народа тражио је комплетан преображај, израстање у нове људе, по Христовој мери и захтеву. „Јер није могуће не одлучивши се од зла научити се доброме, вели он, као што и није лако на восак ставити друга писмена ако се прва не избришу. “ (Теодосије) Попут Светог Јована – усуђујем се да кажем – и Христа Господа, који су своју мисију почели позивом на покајање, и он „стајаше посред народа, и свима вапијаше: Покајте се!“ (Теодосије).
Ни на што Светитељ не бејаше осетљивији но на питање свете вере православне. Веру је стављао изнад свих вредности и свих политичких и прагматичних интереса. Кад његов брат, Стефан Првовенчани, поче да застрањује на западну страну, не могавши га уразумити, Свети га напусти и препусти свем злу које је на њега имало доћи. У то време раскол цркви тек што се био случио и јаз још увек не бијаде тако дубок као што ће га време продубити. Свети Сава никад у питању вере није чинио компромисе. Брату се вратио тек онда када се овај одрекао својих заблуда и када га је скрушено замолио за опроштај
На темељима чврсте вере источне и његов отац, Стефан Немања, утврдио је јединство српских племена под својом влашћу. Напуштајући престо, свестан свога дела, Стефан Немања, потоњи скрушени монах, на сабору свога отачаства, јасно ставља до знања наследницима у чему је величина његовог успеха. „Спасли смо се уздајући се не на лук или мишице, вели(м) него вером у Оца и Сина Светога Духа утврђивани, и силом Крста укрепљивани, непријатеље наше обарасмо.“ (Теодосије) Ту веру Немања оставља свом роду у аманет.“ И сада свакога од вас молим и сведочим вам: веру у свету и једнодушну и нераздељиву Тројицу, којом се у крштењу просјетисмо, да сачувате непомешану с јересима, које од нас изгнасмо.“ (Теодосије).
Немања је био немилосрдан према јеретицима, знајући да су они црви који би брзо нагризли стуб јединства његове државе. Ни Свети Сава није био милосрднији према њима. Он, „ходећи по целој земљи свога отачства апостолски проповедаше јеванђеље; … предаваше обичаје народу по апостолском суђењу, и обичајем и законом христоименитих људи отачаство своје украшаваше … а јереси разараше.“ (Теодосије) „Овај преосвећени огњем божанственим попали безаконе јеретике по своме отачаству, и српом духовним пожеже, и сваку добру веру насади у своме отачаству. “ Избрисавши њихова писмена, могао је нова утиснути у восак народне душе
Одајући му хвалу, пева му Теодосије: „Земље народа својег православљем просветио јеси, и прогнавши вукове јереси, храмове бесовске порушив, цркве Богу подигао јеси.
Ишао је Свети Сава широм вољене земље и многима на праг, у поља, и свуда стизао, али је знао снагом своје владичанске власти да „заповеди … да се сазове велики сабор, да дођу велики игумани и часни чрнци, попови и ђакони, и сав народ христоименитих људи на објављење свете истините Христове вере, на проклињање безбожних јеретика и свију који не исповедају Христа истинитог Бога нашег.“ (Доментијан).
Није се светац колебао, није увијао. Био је одређен и кристално јасан. ”И ово прво молим вас, браћо и сестре, сву нашу наду положивши на Бога, прво држимо се праве вере његове. На овом основу свете вере треба нам … добра дела изграђивати. Јер нити је тачност живота без праве вере ка Богу посвећене успешна, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу; но треба обоје да бива, да савршени буде Божји човек, а не да нам живот храмље по недостатку.“ (Доментијан) „Веру чисту и молитву честу“, препоручивао је. И није дозволио никакво двоумљење ни мудровање. „Јер учење духовно није игра нити безумље мисли човечијих, но света вера проповедана. Ако ово сачувате, бићете брањени Богом у векове.“ (Доментијан) – аманет је његов.
извор: www.vasilijeprotatomic.com
Нема коментара:
Постави коментар