Државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић предводио је државну церемонију поводом обележавања 90-годишњице од смрти др Рудолфа Арчибалда Рајса 8. августа 2019. године у 10 часова код споменика др Арчибалда Рајса, у Топчидерском парку (у близини „Милошевог конака“). После полагања венаца интониране су химне Швајцарске и Србије, уследили су говори државног секретара Зорана Антића и изасланика одбране Швајцарске пуковника Урса Амиета, а затим и културно-уметнички програм.
Изасланик одбране Швајцарске пуковник Урс Амиет је нагласио: „Мало је оних међу нама који су оставили овакво наслеђе. Много је тога речено и написано о Арчибалду Рајсу и очигледно је да његово завештање живи и данас – то је и разлог због кога смо се окупили овде! Рајс није био само пионир у истрагама криминалних дела, већ и изузетна особа и хуманиста. На њега је извесно утицао Анри Дуно из Женеве, града недалеко од Лозане. Речи које је написао Србима, народу који је веома волео, и даље одјекују у срцима и умовима многих. У претходне четири недеље видео сам много улица у Србији које су назване по Арчибалду Рајсу, једну основну школу, музеј, па чак и аутобуско стајалиште.“
Комеморативна свечаност подразумева полагање венаца, одавање државних и војних почасти и пригодни уметнички програм. Поред државног секретара, венце су положили представници Министарства одбране и Војске Србије, Амбасаде Швајцарске Конфедерације у Београду, Криминалистичко–полицијског универзитета, Града Београда, као и удружења опредељена за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. Организатор церемоније је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Рудолф Арчибалд Рајс рођен је у даншњем Хаузаху, Баден 8. јула 1875. године, преминуо у Београду 8. августа 1929. године. Био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.
На позив српске Владе др Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове поводом тога.Са српском војском прешао је у Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.
Сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду, док му је срце пренешено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ратницима погинулим на Солунском фронту. На урни је писало: „Овде у овој урни на врху Кајмакчалана, Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунака правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса ком' нек је слава“. Урну су током Другог светског рата разбили Буграски фашисти. Капела на Кајмакчалнау и урна су рестауриран, али даља судбина срца остала је непозната.
Ђорђе Ж. Дуњић
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар