Маштам да пођем ( монаху снове опростити)
По Великој и тужној земљи, у бескрајне даљине,
И, можда ћу на крају састанак уговорити
Са драгом Домовином, што изгледа заробила ме.
Здрава си, Русијо - мати! Ко икони, к теби ја падам,
Приклањам главу, и колена, и срце са молбом.
Без тебе сам нико - чак и у рајским местима страдам,
Лечим се Тобом и у плаветнило узлећем с Тобом.
Изумире народ. Сиромашна Твоја су села.
Надменост свуда, ал' Ти си нишчима поносна.
Ти си ми дала Христа ( а ко још даје што нема? ),
О богата небом, моја Русијо Христоносна!
Кренућу пуним, димљивим и бучним вагоном,
Сешћу уз прозор, ћутати и гледати, гледати.
И пред живом, гаравом и прашном иконом
Златом сусрета цркве ће горети.
24. августа 2006.
Скит Ветрово
јеромонах Роман (Матјушин), ЈАСИКОВ ШУМАРАК, CATENA MUNDI, Београд, 2015.
 |
| vetrovo.ru |
Нема коментара:
Постави коментар