Данас смо чули врло важну причу – важну за вас, драги родитељи и децо. Код Христа је дошао отац напаћеног детета – ђавоиманог и месечара: овај дечак је посебне нападе ђавоиманости имао за време младог месеца, кад би на небу изашао нови месец. Отац је молио Христа да исцели сина и Господ се смиловао овом несрећнику, исцелио је ђавоимано дете – јеванђелиста Марко додаје да је овај био још и нем, а кад би га напао ђаво, он је викао, пре се чак може рећи да је рикао, и онда би пао као мртав.
Шта ће бити с нама пошто је толико много омладине увучено у ову ђавоиманост? Шта ће бити с нашом Црквом? Ко ће носити светлост јеванђељске вере кад од младости сами своју децу дајемо да служе сатани?
Један средњовековни аутор је писао о људима тог доба, које се, наравно, не може упоредити с оним што се данас дешава: „тако су тешили мамону у свињском обличју и скакали су у сатанском идолишту“. Данас су ова сатанска идолишта раштркана по читавом граду и у њима наша деца своје душе и своја тела дају на служење ђаволу. А ми спавамо, то нас не занима, и тек кад се то дотакне наших најрођенијих и ближњих, ми се будимо, долазимо и плачемо. Мајке плачу: „Син је игроман“; очеви плачу: „Кћерка неће ни да учи, ни да ради, три пута се разводила… Шта да радим?! Све сам јој дао!“ Они сматрају да је главна ствар обезбедити материјално благостање. Размишљају о свом бизнису, о својој каријери, о својим конкурентима. Занима их само питање: „Где је мој новац?“ И таквог човека бих хтео да упитам: „А где су твоја деца?“
Човек се врло често суочава с тим да су деца, посебно деца имућних родитеља – прави месечари. Равнодушни су према свему, ништа их не занима, на њиховим лицима је мртав израз човека који је презасићен свим у овом животу, којем више ништа није потребно. А што је главно, ова несрећна деца су изгубила, а многа нису ни стекла, најважнију способност – способност да воле. Кад већ заснује своју породицу такав човек признаје: „Оче, не могу да комуницирам са својом женом… са својим мужем… Немам пријатеља. Не умем да волим!“ Његови родитељи су се бринули само за то да иде у најбољу школу, да вози најбоља кола, све време су га чували, пазили, лечили и учили – али погрешним стварима. И одрасла је војска – читава армија – таквих несрећних и ђавоиманих месечара.
Данас смо чули како је отац једног од њих дошао код Христа и молио да му исцели сина. И он као да се чак жали на то што га је већ доводио код Христових ученика, код људи који су већ тада добили посебне дарове да исцељују и да уче и који су то чинили, али ису могли да исцеле овог несрећника. И Христос кличе: „Роде неверни! Докле ћу вас трпети?“ (уп.: Мт. 17: 17). Ове речи Христос упућује јеврејском народу, апостолима и нама. Недостаје нам вера. То звучи банално, често чујемо ове речи, али не размишљамо о њима. А Христос каже: кад бисмо имали веру као зрно горушичино, могли бисмо да померамо горе (уп.: Мт. 17: 20). То не значи да је хришћанство вера рудара који својим молитвама треба да померају горе као што је било у време богоборства: ето, све можемо, све ћемо преокренути, све ћемо поправити… Не ради се о томе. Свети оци кажу да се овде ради о способности хришћанина који поседује веру, макар и најмању, да истера читаву идолску планину демона.
Ми, родитељи, призвани смо да васпитавамо своју децу, да их исцељујемо и да им дајемо најбољи лек, а не желимо то да чинимо – просто због нашег неверја: нема у нама ни горушичиног зрна вере. И мислимо да ће све бити добро само по себи, да ћемо одвести децу у школу веронауке и да ће их тамо свему научити – и хвала Богу што таква могућност постоји. Али сви свештеници и професори веронауке треба врло много да се труде да се ова могућност прошири, да има правих учитеља, мисионара – у то пре свега треба да улажемо своје снаге и средства, да то буде учињено озбиљно, правилно и на високом нивоу, да не буде налик на циркус. Али ни сами родитељи не треба да мисле да ће дати дете у православни камп, у православну гимназију и да је то довољно. У православним гимназијама сам наилазио на децу на основу чијег понашања се не би могло рећи да су из такве средине док не почнем лично с њима да разговарам.
Зато, драги родитељи, на вама лежи највећа одговорност: ви треба да будете друштвено најактивнији људи. Немојте мислити да ће неки чика решити нешто уместо вас! Ништа неће решити! Ви сами треба да будете пример, ви треба да имате веру која може да помера горе, а у томе ће вам од помоћи бити молитва и пост.
Кад апостоли насамо питају Христа: „А зашто ми нисмо могли да исцелимо овог дечака?“ – Он им каже: „Нечисти непријатељ се изгони молитвом и постом“ (уп.: Мт. 17: 21). Молитвом и постом! Пост заједно с молитвом – у томе је наша снага, то нам омогућава да јачамо веру.
Понекад имам прилике да видим чудну ситуацију: родитељи посте, а деца, која више нису мала, од по 10-11-12 година, односно и више нису деца, због нечега не посте. Зашто деца не посте? У чему је проблем? Зашто лишавате децу искуства стицања духовне снаге? Зар ће им свешеници све објаснити? Хоће ли свештеници слушати вашу децу кад дођу, већ испрљана, замазана, уништивши своју чистоту и упропастивши свој живот? Доћи ће и плакаће зато што су родитељи мислили да је вера нешто што се појављује само од себе одозго, као струја или топла вода! Не! Царство Небеско с на пором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11: 12). Зато будите добри да се потрудите макар мало, нађите времена навикните своју децу, научите их какву снагу дају пост и молитва.
Слава Богу на томе што наша деца хоће да се причешћују – хвала родитељима на овом труду, на томе што не заборављају главно, али све нас тек очекује, још много тога нам предстоји да учинимо.
Завршавају се дани поста, али не заборављајмо на молитву, на веру, на то какви страшни злочини се дешавају око нас, и на то да нам Христос даје снагу да исцељујемо ђавоизмане и месечаре и да носимо светлост јеванђељске вере.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар