Полазишна тачка предавања је везана за максимовску поставку да је болешљивост наше природе последица првородног греха којим је смрт почела да делује. Дакле, једноставније речено, ми не умиремо зато што смо склони болестима већ се разбољевамо зато што смо у основи смртни, а као створени смртни смо од тренутка сагрешења наших прародитеља. Максим је овом поставком, заправо, као и већину својих тема, пренео са поља нечег ефемерног (пролазног и везаног за околности) на поље онтологије; то ће рећи да, премда болести јесу пролазне, у стварности је наш проблем везан за смртност која кола у дубинама наше природе и која је самим тим неминовна и не може се надвладати нашим снагама.
Потом смо били упознати са тим да погрешна настројења наших страсти (предавач нас је упознао са тим да реч „страст“ код Светог Максима нема увек негативну конотацију већ да означава динамичке покрете нашег бића који могу бити и добри, а без којих нема људског бића) тј. „острашћеност“ доводе до поремећаја баланса здравља – нпр. стомакоугађање, острашћеност према храни и пићу изазива појаву обољења. Свети Максим нас подучава да наслада/задовољство (ή ηδονή) заправо доводи до стварања страдања/бола (ή οδύνη) и у том смислу је карактеристичан његов пример у ком каже да задовољство супружника приликом чина зачећа детета има последицу у страшном болу кроз који породиља пролази приликом порођаја. Сличност наведених израза у јелинском изворнику је посебно упечатљива и поучна.
Посебна пажња је посвећена максимовској теми интеракције душе и тела. То је тачка коју савремена медицина све више наглашава – човек је психофизичко биће и његово психичко стање се неминовно одражава на телесно стање и обратно.
Свети Максим нас позива на својеврсни подвиг издизања изнад нашег раз-ума који се налази на послепадном нивоу и досезања до умског сазерцања Бога које преображава читаво биће. У том смислу нашем бићу је неопходно преумљење-покајање којим бисмо из статуса смрћу оболелог бића прешли у статус доброг бића, које је још увек смртно, али се налази на добром путу да постане вечно-добро-биће што је наш крајњи циљ. На том путу постоји стална опасност да се крене погрешним путем и да се стигне до вечног лошег/авајног бића (то је биће које је на сву вечност прожето мржњом и незадовољством). Човек хита добро-бићу када ум преображава молитвом, када афективни део душе преображава љубављу, а желатељни уздржањем. Паралела са савременим теоријама о сублимацији енергије је очигледна.
Kључна тема код Светог Максима је Христос, јер је Он Подвигоположник (у Kоме се саподвизавамо) и Лекар. Болести су прилика да се окренемо ка Господу, па је могуће говорити и о њима као шанси и леку за бољи начин живота. Христос је показао да након страдања и бола следује Васкрсење као истинско задовољство и радост. Наше усмерење ка Христу је динамичко и есхатолошко, прожето врлином дуготрпљења. Изнад питања о болести и здрављу, налази се питање истинитог Живота и смрти.
Након предавања уследила су питања публике, а потом се старешина храма о. Радоја Сандо бираним речима захвалио о. Александру, публици и најавио следеће предавање које ће бити одржано следеће суботе.
Ђакон Стефан Милошевски
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар