Јозеф Ван ден Берг (рођен 22. августа 1949. године) холандски је луткар, писац и глумац, који данас живи као испосник.
Од своје седме године највећи дио своје младости провео је у холандском градићу Цуијк, гђе је његов отац купио стару парохијску кућу претворивши је у рачуноводствени биро. Отац му је био учитељ у основној школи прво у малом селу Бирс а потом у Ријкеворту, а затим је био члан отпора за вријеме Другог свјетског рата. Породица се састојала од једанаесторо ђеце. Kрајем јануара 1962. године, са својих 12 година умро му је отац а потом и његов најбољи пријатељ Фриц. Још као ђечак Јозеф је желио да постане свештеник. За Божић мајка му је дала сет како би се играо малог свештеника. Са својих 10 година одиграо је своју прву позоришну улогу као фарисеј у Христовом страдању. Са својих 13 година имао је ђевојку због чега се његова жеља за свештенством повукла. Током средње школе био је веома активан у школском позоришту. На примјер играо је главну улогу Сизифа у представи „Сизиф“, а са доста успјеха и у представи „Дневник једног луђака“ од Гогоља.
Луткарске представе
Kрајем 1960-тих година, након што је стекао средњошколску диплому, положио је пријемни испит и кренуо на позоришну академију у Арнхему коју је напустио након друге године. У Арнхему је почео да живи са Рут, да би се касније преселио у Гронинген. Поднио је захтјев за социјалну помоћ и почео да игра у луткарским представама. Позајмио је коња са колима и почео да около лута изводећи луткарске представе. Након наступа у Гронингену упознао се са својом будућом супругом Хансје, са којом се вјенчао 11. септембра 1973. године. Добили су четворо ђеце: Лоте (која је данас познати писац, глумац и режисер), Мартје, Јасмин и Џеси Ван ден Берг. У Гронингену је живио на оближњој фарми али је изнајмио подрум у граду гђе је сриједом играо за ђецу а петком поподне за одрасле. Професионалну каријеру започео је као луткар у луткарској представи, и тамо је оживио бројне ликове. На крају је склонио завјесу тиме поставши човјек са луткама, видљив за публику. Његове импровизације замијењене су представама са насловом. Са ватрогасним колима играо је у покретном луткарском позоришту, доносећи своје представе људима. Године 1980. добио је награду за „Јабукино око“, напустивши Гронинген и преселивши се у Хервијнен. Ту је написао представу „Мајка и будала“ за Холандски фестивал. Након тога играо је у Француској, Сједињеним Државама и Јапану. Kрајем 1980-тих година одиграо је своју посљедњу представу „Доста чекања“, што је била реакција на представу „Чекајући Годоа“ од Самуела Бекета. Ову представу написао је за свог брата Алојза који је био озбиљно болестан. Представу је одиграо 80 пута, стално је дорађујући, играјући је у Холандији али и на фестивалу у Њујорку. Алојз Ван ден Берг, његов брат, дошао је на представу у инвалидским колицима. Умро је од тумора на мозгу 1988. године.
Преображај
Било је то 12. септембра 1989. године када се одржала белгијска премијера „Доста чекања“ у Антверпену. Тог поподнева Ван ден Берг је имао сусрет са Богом, како је то касније описао. Сједећи у својој гардероби написао је писмо које је хтио да искористи по први пут у својој представи. Бог му је упутио сљедеће питање кроз његову властиту оловку: „Зашто никад ниси примијетио да не могу доћи зато што сам већ ту.“ Тог 12. септембра одиграла се његова посљедња представа. Ван ден Берг је био, према његовим властитим ријечима, позван од стране Бога и морао да је да одговори на тај позив.
Прије вечерње представе 14. Септембра 1989. Године у Де Сингел умјетничком центру у Антверпену, Ван ден Берг је узео своју Библију и питао Бога шта да ради. Насумично је отворио Библију гђе му се отворише сљедеће ријечи: „Зато изиђите између њих и одвојте се” (II Kор. 6:17).
Прије почетка представе својој публици је рекао:
Покушаћу да вам објасним. Надам се да ћете имати разумијевања и да ћете испоштовати моју одлуку. Никад више нећу глумити. Спознао сам стварност која се не може одглумити. Јако дуго сам је тражио, свуда сам прошао. Напослијетку сам дошао до закључка и тај закључак је, морам признати, да ако нешто истински тражите то и нађете. Из тог разлога сам вечерас посљедњи пут на сцени. Ви ми не вјерујете, али то је варљива страна позоришта. Стога, даме и господо, за овог човјека постоји само Христос, у ком сам нашао мир који сам одувијек желио. Знам да је то тако и зато одустајем од ове професије. За мене је овђе крај. Ја тражим стварност. Не могу више говорити ствари које за мене нису истина. Желим вам угодно вече. Одлазим. Свако вам добро. Новац који сте платили биће вам враћен на благајни.
Услиједила је смртна тишина, а позоришна публика је емотивно реаговала. Тако је тог септембра 1989. године у 19:55 завршена позоришна каријера Јозефа Ван ден Берга.
Наредне године Ван ден Берг је започео своју потрагу која га је одвела до Малдона (Есекс), Атине и Свете Горе, да додатно спозна како да настави свој пут са Богом. Његовој ђеци и жени било је тешко да схвате овај његов преображај.
Важан дограђај претходио је његовом преображају: жена коју је познавао из заједнице је страдала у тешкој саобраћајној несрећи, изразивши жељу да буде сахрањена на православни начин. Ово се десило 17. августа у Ајндховену. Тамо је, по први пут, чуо Трисвету пјесму на холандском језику. Kрајем септембра 1989 отишао је у грчки православни манастир св. Јована Kрститеља у Малдону, Есекс, Енглеска, гђе је разговарао са старцем архимандритом Софронијем. Почетком јануара 1990 збио се веома важан сусрет у Атини са грчким старцем Порфиријем, гђе му је старац потврдио његово искуство са Богом у Антверпену рекавши му још да сада мора постати Христов глумац. Старац Порфирије га је потом упутио на Свету Гору, гђе се сусрео са о. Пајсијем.
По повратку у Холандију, одан ријечима о. Порфирија, почео је радити на новом породичном комаду под називом „Свијет окренут наглавачке“, у ком је желио да пренесе своју нову вјеру. Међутим, изгледало је да је све кренуло погрешно и да је имао све више и више духовних искушења. Више није могао ни спавати, тако да је постао преморен. Усред ове кризе, 18. јуна 1990, питао је свештеника да ли може прећи на Православље. У међувремену је било продано 40 000 улазница за његову нову представу. Без обзира на то ништа му није полазило за руком. У августу је, усљед превеликог стреса, завршио на психијатријској клиници гђе је лијечен 5 неђеља. Није било нове представе. Због тога му се полако вратио мир, када је почео да пише свој нови комад под називом „Сусрет“, у ком је желио да са публиком подијели оно што му се десило у Антверпену.
Априла 1991 вратио се у Атину како би од старца Порфирија тражио благослов за његов нови комад „Сусрет“. Међутим није успио да разговара са старцем због његове старости и болести. Након тога је отишао на Свету Гору у манастир Григоријат на три неђеље, да ради на свом новом позоришном комаду.
Вративши се у Холандију ствари су се одвијале другачије од очекиваних, између осталог и због подстицаја Министарства културе. На захтјев одбора Фондације Де Дваас, чији је Ван ден Берг постао радник, осмислио је нову мисију ове Фондације. Маја 1991 изнио је на састанку одбора нови циљ који је овако формулисао: „Подршка и промоција свих позоришних активности, у најширем смислу ријечи, које изражавају дух Христа.“ Одбор и Министарство културе нису се се могли са тим помирити и подстицај је укинут. Али једног када га је осмислио, он није хтио да напусти свој циљ. На тај начин, неочекивано, цијели пројекат је дошао до краја. Постепено је Ван ден Берг почео да схвата никад неће изаћи на сцену нити његова нова представа „Сусрет“. Власти су претпоставиле да је он поново збуњен и прогласили су га неспособним.
У ноћи између 1. и 2. јуна схватио је да је остао потпуно сам, и 2. јуна 1991 отишао је на Божанствену литургију у малу цркву православног манастира Св. пророка Илије у Сент Хуберту. То је мјесто на ком је придарио сав новац који му је преостао. „Господе, од сада се Ти брини о мени. Предајем ти се потпуно.“ Те неђеље је архимандрит Пахомије читао из Јеванђеља сљедеће: „ Kоји љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Kоји чува душу своју, изгубиће је; а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је.“ (Мат. 10:37-39). Два сата након литургије упутио се право у православни манастир Рођења Пресвете Богородице у близини Астена, у ком је остао 19 дана, и гђе је оставио свој мерцедес комби јер није желио поново да крене позоришним путем. Kоначну тачку на своју позоришну каријеру ставио је 21. јуна 1991. године.
Испосник
Једино његово питање било је: „Kако Бог жели да уобличим свој позив?“ Потом је у себи осјетио да мора покупити своју луткарску кутију. Дана 9. јула 1991 узео је кутију из своје куће и ходао 15 километара даље у Нирејнен. Стигавши у Нирејнен са својом кутијом окаченом о бицикл и руским крстом везаним за њега, врло јасно је схватио да ту треба остати. Током мјесеца јула боравио је на једној фарми у Нирејнену. У августу се преселио у бициклистичку гаражу у Градској кући Нирејнен, гђе је почео са својим јавним позивом. Након 50 дана повукао се из јавности и девет мјесеци је живио у изолацији код једног становника Нирејнена. Јуна наредне године вратио се у бициклистичку гаражу, оставши тамо чак током зиме. Децембра 1992. године саградио је мању капелу око своје кутије. Новембра 1993, Ван ден Берг је морао напустити бициклистичку гаражу по наредби градских власти. Два ученика једне основне школе из Нирејнена покренули су петицију испред становника који су сматрали да му треба допустити да остане у гаражи, међутим без успјеха. Национална јавна ТВ кућа испратила је омладинску акцију и била присутна једног јутра када је Јозеф морао да покупи своје ствари и напусти гаражу. Суграђанин Харм Хазелхоф претходно му је понудио собу у врту поред свог дворца, смјештену под стабло дуње, али дубоко у себи Ван ден Берг још увијек није схватао да треба прихватити позив. У понеђељак навече се вратио са својим стварима у бициклистичку гаражу. Током ноћи Бог му је показао да мора бити понизан и да напослијетку мора напустити бициклистичку гаражу. У уторак је ставио свој кофер са осталим стварима под стабло дуње у Хазелхофовом врту. Тог истог поподнева један пролазник му је рекао да је „Подићи“ била његова најбоља представа. У близини стабла дуње била су четири стуба, и Јозеф је схватио да треба подићи капелу под тим дрветом. Имајући на уму „гласника“ саградио је малу капелу 2 x 1,5 метар, која се и дан данас ту налази. Он још увијек ту живи и прима људе сваког дана. Живи од онога што му људи донесу. Не користи никакво помагало из вањског свијета. Од прије неколико година саграђен је тоалет у башти који користи Хозеф и његови гости, а одскоро је добио мобилни телефон за хитне случајеве.
У медијима
Јозеф Ван ден Берг добија доста пажње у медијима због свог изузетног начина живота. Пажња медија никако не јењава, чак ни завршетком његове позоришне каријере. По започињању свог новог позива, холандске државне новине, магазини, ТВ компаније, радио и електронски медији објаве чланак о њему бар једном годишње. Велики број емисија био му је посвећен. Године 2007 снимљен је кратки филм о његовом животу и вјерским увјерењима под називом „Више не играм“, док је 2010 снимљен кратак портрет о Јозефу Ван ден Бергу.
Напомена 1: Током интервјуа за најпознатији белгијски часопис „Де Стандаард“, Јозеф Ван ден Берг је испричао интересантну причу. Један човјек је желио да се састане са женом коју још никад није упознао нити видио. Жена се сложила под условом да јој мушкарац сваке седмице доноси цвијеће. Овај захтјев је мушкарцу изгледао чудан, захтјеван па чак и арогантан, али је напослијетку пристао. Међутим, када су се упознали мушкарац је био очаран њеном љепотом, памећу и карактером да јој је рекао да ће јој куповати цвијеће сваки дан. За Јозефа Ван ден Берга исто важи и за Бога.
Напомена 2: Јозефова кћерка Лоте Ван ден Берг, која је посљедњих неколико година славни писац и режисер, написала је свој први велики позоришни комад „Зимски дом“ који описује њену борбу са очевим преображајем. Представа је играна у свим великим позориштима Холандије и Белгије. На овај начин је представљен комад: „Своју инспирацију је пронашла на пропутовању кроз Сибир и Монголију, гђе је током зиме тешко загријати цркву и гђе се одржавање литургије мора премјестити у кухињу или шталу. Према ријечима саме Лоте Ван ден Берг: 'Представа описује људе који вјерују. Ради се о људима који обликују своје неразумијевање изговарајући молитву или пјевајући пјесму. Можда је сваки чин молитва и покушај да се пригрли свијет који вас окружује.'“
Превод са енглеског Драгана Пећанац
27. јун 2014.
ИЗВОР: www.manastir-lepavina.org
Нема коментара:
Постави коментар