Зашто се то догађа? Зашто, иако тражимо Христа, одгонимо људе од себе? Зато што сматрамо да нас Христос поштује, да га имамо у шаци. А човек има уста, има суд, мишљење, уши, вољу, страсти, слабости, захтеве и бојимо се да можда не изгубимо царско височанство свога ја. Затварамо дакле врата и боримо се да дођемо до даха, болни смо, потресамо се, повезујемо своје постојање с Њим с негативним ставом. Резултат је да одмах губимо однос са Христом.
Kада превазиђимо овај стадиј и другога почнемо да прихватамо онаквог какав јесте, када га заволимо, када живимо за њега, жртвујемо се за њега, мислимо о њему, погледом разумемо сваку, па и најдубљу његову жељу и хитамо да је испунимо, тада почињемо да осећамо присуство Божије...
Преузето из књиге: Живот у Духу
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: Маја Рашовић, број страна: 323
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2009.
извор: zica.org.rs/izdavastvo-manastira-zica
Нема коментара:
Постави коментар