За М. О.
Беху једном, крај Липљана, главе мушке, пшеничне.
Свуд около безакоње и страх гуши, надима.
Упути их, безусловно, трпка душа радина
Kа њивама на којима отад ништа не ниче.
Нема друге, из свих сила жарки бого нагари
И пођоше класовима (сви сазрели класови)
Род винутих без повратка да се још омасови.
Откинути од телеса, архангели аграрни
Можда вршу пшеничицу врта првосаздана,
Изван ствари, илузија, понад људског парлога,
Четрнаест жетелаца села Грацка Старога,
Посејани око снопља, у крвавим браздама.
Kо могаше, покапану, ту летину понети
Да је чисту, самлевену, у хлебац уобличи?
Kо да збрише призор тако сурово симболични:
Ловци никад уловљени, жетеоци пожњети.
Нема коментара:
Постави коментар