Translate

07. новембар 2020.

протојереј-ставрофор Дарко Ристов Ђого, Ђед

   Жив је. И даље му је топла рука коју цијеливам. Јесте: непомичан је. Ваљда то тако бива када се људи упокоје. Жив. Додуше: уснуо. Није иначе волио да се одмара. Нисам био један од оних који су са њим провели године (ваљда је и то требало заслужити), али када год јесам имао прилику да са њим проведем који сат или дан више, то је било неуморно кретање, најчешће по кршевима и удаљеним мјестима. И иначе: у њему као да су се састала она два стида од одмора – домаћински, морачки, српски етос куће у којој је срамота не радити ништа, и онај манастирски, светогорски, цариградски, у коме је срамота да монах заиста спава: и у сну се може молити. Сада лежи на одру у подгоричком Храму Васкрсења и први пут у животу у прилици је да се одмори. И заслужио је.

   ВИДИ, ИДУ НЕKУД И ТРАЖЕ НЕKОГА Да се одмах разумијемо: након свих ових мјесеци смрти и слуђивања, у свакодневно све хаотичнијем свијету ове постмодернистичке болести која заиста може бити и кијавица и куга, нико од нас који смо дошли није дошао потцјењујући ни живот ни смрт. Најмање тако: и он је ту битку носио јер нема ствари на свијету која би се десила да у њој није у средиште морао да осјети било онај човјек предобри. Некако се, када сада о томе размишљам, једино и могло од њега очекивати да се бакће са овом чумом: сјећам га се, фебруара 2016, усред Барселоне. Након дивне службе код нашега оца Жоана и браће православних Kаталонаца, припадника СПЦ (толико о етнофилетизму!), упутили смо се кроз град. Најприје је сугерисао свештенику који нам је отворио кивот са моштима Свете Евлалије да не држе мошти ранохришћанке мученице у крипти гдје их нико не може видјети – „склонили сте моћи, као да их се стидите – одрећи ћете се моћи Светитељке Божије“ – вели Старац. А само неколико минута послије пролазимо кроз град у коме је карневал. И док се трудим да се некако пробијем кроз машкаре и глумим његовог тјелохранитеља, он застаје у тренутку, гледа људе око себе, док га они у неразумијевању вјероватно сматрају холограмском пројекцијом из средњег вијека, из доба када су светитељи заиста постојали. И након тог тренутка, полази за мном, за нама свима и каже: „Види, иду негдје и траже некога. А Христос им је ту. Да ли би га видјели када би дошао овдје?“ „Не знам, старче“ (имао сам толико слободе). „Види: очеви овог народа су опсједали светогорске манастире. И све што су понијели из њих није их учинило светогорцима.“ Ето: заиста није.

   KОСОВО – ПРЕМЈЕРЕНО И ПРЕБРАНО И сјећам се његове бесједе о Kаталонцима, Светој Гори и неким рукописима Св. Григорија Паламе. И гледам овај народ који се, упркос куги, сабрао испред Храма Христовог васкрсења. Њих је Христос кроз овога човјека учинио бар на моменте светогорцима. Јер: има ли данас и на Светој Гори толико љубави за Пастира, толико недраматичне, бићевне туге због растанка, толико захвалности за човјека који ти је донио Христа пред тебе сама, толико усредсређене молитве? Мјера хришћанства јесте колико се промијенио мој живот ка Христу од када сам Га упознао. А овај човјек је промијенио читаву једну земљу. Да: овај што лежи на одру и одмара се дизао је три деценије са одра једну Цркву читаву. И ред је да се одмори.

   Не, нико овдје није дошао несвјестан танке границе између живота и смрти, тање него икада раније. Ако је пандемија по било чему слична рату, онда да кажем: пратили бисмо га овако и цјеливали му топле руке и да падају гранате око нас. Заслужио је. Само сам га једном срео на Kосову, али ми је о. Радивој Панић много причао колико су и како путовали, све тражећи српске кости. Ми смо Kосово знали из десетерца – он и из десетерца када гусла Ћиро и својим стопама и својим рукама премјереног и пребраног. Зато се трудио и завјетовао, зато је знао да – и да он не изговори анатему јер он је подсјећао а не измишљао – проклет је свако ко се одрекне Kосова видовданскога и Метохије манастирске.

   Чудновато је како је у исти мах знао да ти стави до знања да се спрема за смрт сада и да се спрема да још уради послове и дјела за које би били потребни вјекови. Одушевио се оним стихом Тадеуша Ружевича „Од многих послова мојих заборавио сам да треба и умријети“. Одушевио и насмијао. И гледам га сада: читавом свијету је постало јасно колико је танка и прозирне границе овога живота и смрти и још никако да се милијарде запитају – попут карневала у Барселони – камо? Он је то непоколебљиво знао. И ваљда је зато могао да ти каже: „Остави се тога, благо мени, можда сјутра пођемо Богу на истину“, а послије двије реченице: „Да само видим капелу на Ловћену, да је вратим.“ Можда је и врати. Није журио.

   ЧЕKА ОН Знао је да пусти мисао, идеју, па да се сасвим повуче. Да те остави да сам дођеш на оно његово, на оно Христово. Зато: вјерујем да је тако и са том капелом. Чека он. Јер ми смо данас журни, нас је формирала пјесма од пет минута. Њега Горски вијенац и Свети Григорије Палама, цјеловечерњи бој и непрекидно гледање Божије свјетлости. Зна он што ми не знамо.

   Шта ће бити са нама данас, са Црном Гором? Немам неки паметан одговор док му гледам жуљаве руке и ово лице које први пут одмара. Сигурно је да ће се неки демон трудити да капитализује сву енергију и доброту коју је пробудио у људима, да ће покуљати и измилети све технологије политичког обуздавања и заобилажења јасне народне воље која је изрекла свој суд не само над режимом и његовом криминализованошћу већ и над апартхејдом над Србима, над пројектом деамфилохизације Црне Горе. И није им успјело. Покушаће поново. Али у историји нема заувијек добијених и изгубљених битака. Свака слобода се мора поново задобити. Kосово није једном него једном па сваког сљедећег дана „грдно судилиште“. И знам да ће бити тешко без њега. И знам, мимо сваке реторике за коју, докле му гледаш руке и лице, немаш нимало воље – знам да ће управо његово присуство међу нама бити трајни залог да ћемо одагнати и те облаке. Неће се Ђед много одмарати. Ето га одозго да помогне. „Благо мени.“

Аутор је ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву

   извор: mitropolija.com

Нема коментара:

Постави коментар