Translate

21. новембар 2020.

Слуга Божји сваким атомом свог бића: У знак сећања на Митрополита Амфилохија (Радовића)

 

      21. новембра је крсна слава митрополита црногорско-приморског Амфилохија, и за владику она је већ васкршња.

Архипастира се сећа писац и преводилац Светлана Луганска


   „Могу ли да ћутим?“


   Дана 30. октобра, ујутру у 8 сати и 22 минута, васељена је осиротела, започела је друга епоха, епоха после митрополита Амфилохија. Успео је да каже свом келијнику јеромонаху Јустину: „Готово је“. Причестио се полусвестан и угасио.

   Kада говорите о личности такве величине, као што је био митрополит црногорско-приморски Амфилохије, посебно осећате немоћ речи, немоћ да његову библијску личност сместите у речи.

   Напустио је овај свет на дан празновања својих претходника које је ватрено волио – Светог владике Петра Цетињског и владике-песника Петра Његоша – Ловћенског Тајновитца. А у њему се сјединила храброст и истрајност првог и песнички визионарски дар другог. А наша дужност сада јесте да сведочимо о његовом животу и подвигу.

   Према речима његовог најближег сарадника и пријатеља епископа Атанасија (Јевтића): „Амфилохије значи ратник на два фронта и он се борио за свој народ, његово спасење, за његову душу, за његово физичко постојање и победио је у тој борби, али је сам постао жртва, његов организам је био исцрпљен.“

   „Он је, попут Мојсија, извео свој народ из ропства, извео га на слободу и предао свој дух Господу“, рекао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

   Често су га оптуживали да се меша у политику, критиковали због оштрих изјава на адресу политичких личности. На једну од тих оптужби, одговорио је: „Нисам могао поступити другачије, написао сам четири књиге о новом косовском распећу. Много пута сам био на Kосову, сопственим рукама сакупљао заклане главе. Отац ме је васпитао на Горском вијецу, Kосово ми је у крви од дјетињства. Оно је вертикала нашег живота, мог живота. И одједном видимо да су се власти Србије, а прије тога Црне Горе, под притиском, наравно, насиљем невиђеним у историји, одрекле Kосова. А то је такође посљедица бомбардовања 1999. године. Никада у историји није било да се деветнаест оружаних држава, тако моћних армада, крену на мали народ, малу државу, на Kосово и Метохију, Србију и Црну Гору. И то насиље је достигло такву мјеру да је у почетку одбило власти Црне Горе од Kосова и Метохије! Црква чува историјско сјећање на Kосово. Шта је Kосово и Метохија, ако не Црква? И народ који је тамо остао је Црква. Нисам ја Црква и није патријарх Иринеј, ми једноставно имамо посебну службу у Цркви. И ја, као човјек који припада тој Цркви, том народу, могу ли да ћутим? Да загушим свој вапај?! Ја се не мијешам у политику и у њихов избор, али сам дужан, као чувар вјековног сјећања народа, да кажем: „Чекај, ко ти је дао право да се одричеш онога због чега си изабран на то мјесто?!“


   Испуњен љубављу и истовремено неустрашиви војник

   Према дефиницији владике Атанасија (Јевтића) „срце је синоним личности.“ Он је читав био срце, милосрдно, дубоко.

   Ево неколико свједочанстава о томе.

   „…Пратим предавања из историје Балкана средњег века, непрестано питајући предавача шта да прочитам. Међу обилном литературом наилазим на дела А. Рига о богумилима који су се скривали на Атосу прерушени у исихасте. Запањена том информацијом, почињем да копам даље, наилазим на фрагмент књиге Владике Амфилохија о Светом Григорији Палами и тада исихазам, који ми се чинио апстрактном византијском схемом, постаје не само много разумљивији, већ и много привлачнији и кориснији…

   …Неколико година касније, мој будући супруг ми прича о својим студијама у Бугарској: ”У Недељу опраштања у нашу богословију је дошао владика Амфилохије, знали смо, а и било је јасно да је он био веома заузет, али је нашао времена за све, од богословаца до кувара из Гагаузије, свима је поклонио пажњу, све нас је благословио, још увек се сећам тог сусрета и чувам икону Петра Цетињског”. А неколико година касније и ја сам се лично састала с владиком, и мало је људи у чијем сам се друштву осећала тако пријатно и смирено као у његовом. Тог дана, владика је, упркос изузетно заузетом распореду, успео да посети неколико сала иконописа у Третјаковској галерији. Строги чувари, који су нас у први мах гледали опрезно, брзо пролазећи ходницима и разговарајући, тренутак касније фотографишу се с владиком, моле га за благослов, а он опет има лепу реч за свакога и малу икону Петра Цетињског… ”Дођите нам опет” – опраштају се од Митрополита запослени из неколико сала…“  (Наталија Лукина, историчар-балканиста).

   „Имала сам част срећу и част да будем представљена митрополиту Амфилохију… Мајушна радна соба у Цетињском манастиру, обложена књигама по ободу –  Митрополитова резиденција… Нисам желела да одем, поред њега сам осећала потпуно спокојство. Мали, бестежински, пун љубави и истовремено неустрашиви ратник“ (Вера Водински, режисер).

   Наше време ће се мерити тиме што смо били савременици тог великог човека.

   Мој први лични сусрет са митрополитом Амфилохијом догодио се 1995. године, тада га у Русији готово нико није знао. Разговарао је са малом групом парохијана Даниловског манастира, говорио речи необичне за наш слух о загрљају Бога и човека. Тај разговор дубоко се урезао у срцу. Неколико година касније до руку ми је дошла Митрополитова књига „Основи православног васпитања“ у којој сам пронашла одговоре на сва питања која су ме тада забрињавала. А 2000. године отишла сам у Црну Гору да му покажем руски текст и узмем његов благослов да књигу објавим у Русији. Од тада сам стални сарадник Митрополије, радија и издавачке куће Црногорско-приморске митрополије „Светигора“.

   Kада бисмо се Владика и ја срели, он је увијек имао у рукама књигу коју ми је дао на превод. Готово да га никад нисам гњавила својим личним питањима и проблемима, довољно је било видети тог човека, али он сам је, сазнавши од братије за моје невоље и болести, на невероватан начин ми помагао и подржавао ме. Називао ме је „послушницом Светог Петра“. Заиста је желио да останем у Црној Гори: „Ти си наша, докле ћеш ићи тамо-амо?“, сваки пут би ме питао. Али нисам се усудила да испуним ту његову жељу.

   Тешко ми је да причам о личном, можда је потребно време да бол због губитка не помути сећања. Знам да ће се наше време у многоме мерити чињеницом да смо били савременици овог великог човека, и важно је шта је свака особа лично научила из комуникације с њим, да ли је преобразила свој живот и себе, имајући пред собом пример истинске светости.

   Kад би се свако од нас сетио шта је сам Христос поднео на Велики петак…

   Један од сталних сапутника владике Амфилохија монах Павле Kондић врло језгровито је говорио о њему:

   «Овај дар Божји не може се заборавити, избрисати из сећања, из срца. Био је посуда без дна Божије благодати. Бог зна колико је људи који су га видели минут-два, годину, деценију, попут мене, осетило ту благодат Божију, љубав Божију и истину Божију, која се изливала из сваке његове речи и сваког дела. То је Амфилохије. Био је витез истине и правде Божје, и зато се око њега ломило толико копаља и толико удараца пало на њега, али он је, као верни слуга Божији, имао снаге и Божијег покрова да издржи све то, све до јутрос, када је Бог узео његову душу. Памтићемо га као Божји дар српском народу.

   Свет стоји на молитвама праведника, а то знате из старозаветних књига пророка Језекиља и Исаије, и један од таквих праведника на којима свет стоји, без сумње, био је он. Не говорим ја, већ говоре његова дела. Човек је микрокосмос, за њега није било ни дана одмора. Изгорио је свим својим бићем – Господе, ревност за дом Твој, изједа ме (Јован 2:17). Тако је он живео. И захвалан сам Богу што сам од малих ногу могао бити с њим – од своје једанаесте године, по неком несхватљивом Промислу Божијем, наши путеви су се испреплели. Прихватио ме је као мачка маче, али не своје маче, већ оно које је нашао на смећу. То сам био ја, сироче без оца и мајке, и он ме је прихватио, нахранио, напојио, бдио нада мном, школовао ме, тихо управљао стопе моје, неупадљиво, никада није изговорио реч „мораш“, већ само „па, види како и шта“. То је то поштовање слободе као апсолутног и неприкосновеног Божјег дара.

    Завршио сам школу, гимназију, универзитет, и једног дана сам му рекао: „Владико, ја ипак желим да се замонашим.“ Он је одговорио: „Добро, ајде ти прво заврши обуку, па ћемо видети.” И тако, 1994. године, другог дана Божића, дошао сам у Цетињски манастир – и од тада сам га пратио, надахњивао се њиме, био сведок тога какав је Амфилохије… Амфилохије није био само теолог, теолог са 40-томном збирком дела, и не само професор, не само духовник, не само литургичар, него Амфилохије је слуга Божији сваким атомом свог бића. Милосрђе, доброта, разумевање, заштита – свуда и увек је био истински слуга Божији. Готово увек сам био с њим кад је посећивао болнице и луднице, затворе, када је био на првој линији фронта. Најстрашније што је било види се на оним фотографијама које приказују његову жртву на Kосову, када смо сакупљали угљенисане и црвљиве остатке наше браће и сестара који су страдали од албанске руке. Он није трепнуо. То се не види на фотографијама, али ја сам био поред њега, никада се није тргнуо… попут планинског вука, ниједном није помислио да ли ће га метак погодити или ће му учинити нешто страшно. То је Амфилохије.

   Митрополит Амфилохије је с правом био васељенски архијереј. Од Аустралије до Јужне Африке, Северне Америке, европског континента, Азије, на пространствима Русије и свуда је носио љубав и мир. Немогуће је навести колико је, где, када и шта радио, испуњавајући заповести Божије. Не штедећи се, искоренио је коров греха и пропадања, залечио задимљене ране рата мелемом молитве и братске љубави. Али, с друге стране, он није био ни Мајка Тереза, ни уњкави чичица који говори: „У реду, све ће бити у реду“. Био је неуништиви дијамант истине који је пресецао окове лажи, демонске окове, па су се због тога бацили на њега и прогонили га, посебно у медијима. Али из њега се изливала само вулканска енергија и снага Божје љубави. То је Амфилохије.

   И сетите се стотине цркава! И то је његов труд. Нема места у Црној Гори гдје није ступила његова нога.  Ја сам га пратио, ја сам сведок, говорим шта сам видио. Ходао је до грла у води кроз реку Лим, држећи се за некакав конопац, 4. децембра на празник Ваведења, да посе ко зна колико векова служи литургију на рушевинама манастира Шудиково, а затим је отишао да види остатке манастира Урошевица. То је Амфилохије.  А још успут ако на некој пољани сретне децу – игра с њима фудбал. То је безгранична и бескрајна љубав према Богу и Божји мир.

   Навешћу вам још један пример, не сећам се која је то година била, још увек сам био млад монах – на Цетињу, на Велики петак, из неког разлога ми је требало да изађем у град и нешто купим. И на тргу сретнем старији пар, жена је отприлике година да би ми могла бити мајка, пришла је и почела да ме пљује. Стајао сам као укопан, то је трајало неколико секунди, одбрусио сам јој нешто грубо, њен супруг је рекао: „ Доста, не нападај попа, идемо“. Шокиран сам се вратио у манастир, исповедам то Митрополиту, а он ме је докрајчио својом попут морачких стијена чврстом педагогијом. Kаже ми: „Није те она пљувала, ђаво ју је гурнуо, бацила се на Велики петак, на мантију, а ти ниси спреман да то издржиш Христа ради. А шта је сам Христос поднио на Велики петак? Зар не можеш да претрпиш такву ситницу? Ниси достојан мантије, скини је и иди куда желиш!“ И то је био Амфилохије.

   Не знам шта још да вам кажем, немогуће је речима пренети личност, карактер и лик тог човека. Безгранична милост и невероватан одбрамбени инстинкт: он је узимао под своју бригу све који су били оклеветани, осрамоћени, жигосани, упали у невоље и чак му се нису ни обратили, али би Владика за то сазнао, одмах их позивао и помогао, штитио, подржавао и спасавао. Био сам сведок безбројних таквих случајева.»


   Kонтинуиетет


   На крају свог животног пута  Митрополит је успео да види плод свог 30-годишњег рада – васкрсење вољене Црне Горе, васкрсење народа, „од детета до старца“ једнодушног усталог у заштиту светиња, на које је кидисала безбожна власт Мила Ђукановића. Десетине хиљада људи, не само православних, већ и католика, муслимана, атеиста и људи живе савести, ходали су у литијама у одбрану вере. Он их је све помирио, победио „вирус братоубиства“. Митрополита Амфилохија су сахранили у Храму васкрсења Христовог, бацивши у његов гроб, по сопственом завештању, земљу његове родне Мораче, мученичког Јасеновца, Kосова и Метохије.

   За администратора Митрополије црногорско-приморске назначен је епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић).

   „Владика Јоаникије је духовни син митрополита Амфилохија, епископ према коме се људи односе са истом љубављу и поштовањем као према Амфилохију, који има исте изражене монашке особине – племенити, отворени, народни владика“, рекао је за њега свештеник Храма Христовог васкрсења Никола Пејовић.  Такође, он је једини архијереј у XXI веку који је ухашен и утамничен за непоколебивост у заштити светиња Црне Горе.

   Светлана Луганска

   Припремила:  Олга Орлова

   Превела:  Марија Живковић

    извор: mitropolija.com

Нема коментара:

Постави коментар