Translate

06. јануар 2021.

Алекса Шантић, Претпразничко вече


Сјутра је празник. Своју свјетлост меку

кандило баца и собу ми зари.

Сâм сам. Из кута бије сахат стари,

и глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.

Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,

и слушам како грањем замрзнутим

у моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца

сјећање једно удара и чека

ко друг и сабрат, као душа нека

што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка

помрлом грању зима покров ледан,

ова је соба била ко врт један,

гдје се ко поток текла срећа кротка.

Kао и сада, пред иконом сјаји

кандила свјетлост. Из иконостаса

сух бршљан вири. Лако се таласа

измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.

Околоно жуте лојане свијеће

ми, дјеца, сјели, ко какво вијеће,

радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима

у пећи ватра пламти пуним жаром,

и сјајне пруге по ћилиму старом

весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,

пружио чибук, и дим се колута.

Његова мисô надалеко лута,

и поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек мало на шиљтету ниже,

ко символ среће, наша мајка бдије;

за скори Божић кошуље нам шије

и каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. – „Петар!ˮ

– ускликне отац. – „Он је зацијело!

Он вазда воли говор и сијело –

отворите му!ˮ ... И ми сви ко вјетар,

трчи и вратâ пријевор извуци.

И стари сусјед, висок као бријег,

тресући с руха напанули снијег,

јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,

мајка га кротко сусрета и гледа,

а он се јавља, па до оца сједа,

и бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!

На сваком лицу свето, сјајно нешто.

Сучући брке, стари сусјед вјешто

почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,

ми сваку ријеч гутамо нијеми;

срца нам дршћу у радосној треми

све догод не би завршио чича.

Затим би отац, ведар ко сјај дана,

узео гусле у жилаве руке,

и гласно почô, уз гањиве звуке,

лијепу пјесму Страхињића Бана...

Мени је било ко да пјесме ове

сваки стих поста пун бехар у роси,

па трепти, сјаје и мени по коси

просипа меке пахуљице нове...

О мили часи, како сте далеко!

Ви драга лица, ишчезла сте давно!

Пуста је соба... Моје срце тавно...

И без вас више ја среће не стеко...

Kандило и сад пред иконом тиња,

и сад је позно предбожићње доба;

ал' глуха јама сад је моја соба,

а ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени

никога нема... Сам, ко камен, ћутим.

Само што орах грањем замрзнутим

у окна бије и јавља се мени...

Но док ми мутни боли срце косе,

ко студен травку у врх крша гола –

из мојих књига, са прашљива стола,

ја чујем шушањ ко вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме

све књиге старе, снови чежње дуге –

мичу се, трепте једна покрај друге,

и њихов шумор ко да пада на ме.

Сањам ли? Ил' би ово јава била?

Из растворених листова и страна

прхнуше лаке тице, ко са грана,

и по соби ми свуд развише крила...

Све се свијетле!... Све у бл'јеску стоје!

Једна около кандила се вије,

а нека болно, ко да сузе лије,

пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле, као љиљан први,

само им златно меко перје груди;

неке све плаве, тек им грло руди,

као да кану кап зорине крви...

Неке ми пале ту на срце свело,

па крил'ма трепте и шуште ко свила;

а једна лако, врхом свога крила,

с цвркутом топлим додирну ми чело,

ко да би хтјела збрисати сјен туге...

И слушај! Редом запјеваше оне!...

И гласи дршћу, тресу се, и звоне,

мили и сјајни ко лук младе дуге:

„Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!

Ми пјесме твоје, и другова свију

што своје душе на зв'јездама грију, – 

света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке

падамо тихо на сва срца бона,

и у ноћ хладну многих милиона

сносимо топле божије светиљке.

Ми здружујемо душе људи свије'!

Мртве са жвим вежуу наше нити:

и с нама вазда уза те ће бити

и они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!

И када једном дође смрти доба,

наша ће суза на кам твога гроба

канути топло ко кап сунца златнаˮ...

И акорд звони... Све у сјају јачем

кандило трепти и собу ми зари...

Из кута мукло бије сахат стари.

Ја склапам очи и од среће плачем...

ГОЛИЈА
фото: Силвија Пашајлић

Нема коментара:

Постави коментар