Посебност овом литургијском сабрању даје и прослава Светог архиђакона Стефана као заштитника и молитвеника мешовитог хора Храма Свете Тројице који почев од 2001. године пуне две деценије обогаћује богослужбено појање. Чланови хора својим несебичним залагањем и присним међусобним сатрудништвом суштински оваплоћују светосавску крилатицу „појте и утројте“. Примајући нове чланове свих ових година, хор ове краљевачке богомоље расадник је љубави према богослужбеном животу у нашем народу, а Црква се моли „за оне који се труде и који поју“.
Након освећења славског колача жички Архипастир се молитвено осврнуо на чланове хора који су оболели од опаке болести, али је одмах затим подсетио на чињеницу Оваплоћења:
– Господ у кога верујемо није Бог кога не видимо и са којим немамо никакву заједницу, већ управо Бог који је узео тело наше и са њим све наше немоћи и тешкоће: смрт, болест, страх. Само такав Бог је истинити човекољубац. Епископ је подсетио да има оних који поричу Оваплоћење Господње, али ако нема Оваплоћења такви тешко могу да објасне како је Црква постала и опстала, откуд толико мученика, преподобних и исповедника. Жички Архијереј је казао да многи знају новозаветну приповест о неустрашивом првомученику за Христа, светом архиђакону Стефану, али њена је суштина да је „он видео небеса отворена“; чим су небеса отворена, ми имамо приступ самом небу и то не као утвару, сан или жељу, него као стварност.
Владика је окупљене позвао да као што је овај неустрашиви Христов војник на самрти праштао својим гонитељима, тако чинимо и ми. Не треба да се светимо, јер много пута и ми сами чинимо исто. Епископ је додао да шта год у Цркви доживљавали од било ког спољашњег непријатеља ми смо дужни да праштамо, а Господ је тај који ће судити. Осећајући читавим бићем присуство Божије и предајући се његовој вољи, Свети архиђакон Стефан и Свети ђакон Авакум предали су своје животе за веру. Да су се они ослањали на себе, не би ни страдали већ би покушали неким дипломатским средствима да се избаве од онога што им је припремљено. Ипак, „нема нама хришћанима у животу да се кријемо, јер смо сведоци (грч. мартири)“.
На самом крају, Владика је закључио да треба да се скрушено предамо вољи Божијој да нас она води и тек тада ће сва она наша питања и страхови шта ће са нама бити, да ли ћемо се разболети, нестати. Обраћање је завршио речима да нам молитвама Светог Стефана Господ Христос да мудрости и љубави да га препознамо и да га славимо заједно са Оцем и Духом Светим.
доц. др Ненад Божовић
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар