Заустави на путу сиромаха боса,
позови га да код нас сврати;
ја ћу му комад нашег круха дати,
и ти реч коју, благу као роса.
Kада изиђеш на јутарњу цесту,
понеси за птице гладне прегршт мрва;
подај по штогод на свакоме месту,
и не погази гуштера ни црва.
Нека се просјак после увек сећа
да тамо где се зид на сунцу бели,
тихо ко светлост вечерња у јели,
живи мала једна људска срећа.
Нека упамте сва божја створења
дан када ти се душа смеје;
нек памте дом наш сред јела и вења
и крајичак наше румене стреје.
Нема коментара:
Постави коментар