Свети Серафим је био велики послушник и самим послушањем могао се спасти – као преподобни Акакије.
Он је био непрекидни молитвеник и испосник и само је то било довољно за спасење – као Онуфурију.
Он је био столпник и тиме се могао спасти – као Алимпије.
Он је био благи учитељ и радост свима који су му долазили и тиме је заслужио царство небеско као Антоније.
Он је био прозорљив и чудотворан са смирењем и то једно било је довољно за спасење као Сисоју.
Али он је уједно био све то и зато је могао да спасе не смао себе него и друге.
***
Он није био учени богослов, а знао је све.
Није учио медицину, а лечио је људе од свих болести.
Није имао деце, а милиони су га називали својим оцем.
Није имао имовине а обогатио је многе.
Није имао ауторитета, а владао је над свима.
Није к себи призивао, већ је привлачио љубављу.
Није постављао трпезу – сви су се ситили посматрањем његова лица.
***
У 19. веку кад је руска интелигенција тражила светлост од Запада, а Запад од земље, Серафим се јавља као небеска светлост са Истока. Kад су се на Западу, као и многи у Русији смејали житијама светитеља као баснама, он је потврдио да је све могуће што се у старим житијама сматрало преувеличаним. Да, он је потврдио не само речју, него стварно емпиријски, телесно „само се треба дивити свему и славити Бога“.
Kао метеор, светли и топли, он је очистио ум и светлост и откравио срца љубављу према Христу многих руских бого-искатеља.
И пре званичне канонизације, чак и за његовог живота руски народ је сматрао Серафима светим.
Дај Боже, да бар свако столеће има по једног таквог светитеља који просвећује и теши све.
Извор: Сабрана дела Николаја Велимировића, књ. XIII, Химелстир,1986, стр. 532
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар