Епископ Григорије, У НЕДЕЉУ МАТЕРИЦА

   Дани у претпразништву Божића и обичаји у њима сачувани, на најлепши могући начин пројављују и позивају на нежност и топлину, мир и добру вољу, љубав и кротост, заједништво и пратање. Ови дани собом сведоче да нисмо сами, да припадамо некоме и нечему, да смо вољени и позвани на љубав. Следећи древни обичај и везјући једни друге у те дане, показујемо и себи и другима да једни без других не можемо. Дарујући пак једни друге, сведочимо љубав која само кад се пружа, даје, расте и умножава се.

   У ову недељу, другу пред Божић, прослављамо Материце, које бисмо могли назвати хришћанским, дубоко православним даном жена и мајки. Овај празник смештен је између Детинаца и празника Отаца, јер је и мајка у породици она која повезује и спаја, она која -- као квочка пилиће - све око себе сабира. Она је матица и врело, она је истински украс дома. Захваљујући њој кућа и постаје дом, свето место и тихо пристаниште у животу сваког човека.

Манастир Вазнесење, Детињци, 2014.

   Нарочито у ове дане, празничне, мајка је та која дому даје свечани тон и ведрину. Јер, празнујемо и украшавањем дома, и свечаношћу трпезе, и топлом речју. Много је празника наше Цркве, но ниједан - бар у нашем народу - није толико везан за породицу и дом као Божић. Зато има јако много смисла у нашем народном веровању да ће онај ко је тужан на Божић, бити тужан целе године.
   Али, шта је то што мајку ставља у само средиште дома? Чиме је то она, више него други, заслужна за то што Божић у животу свакога од нас представља незаборавно и драго време радости и утехе? То је управо њена топла, крајње смирена мајчинска љубав, слична оној љубави која се видљиво открива пред нама у Витлејемској пећини. У оној ноћи светлијој од сваког сунчаног дана у којој земља, везана за Небо невидљивим али нераскидивим свезама, добија од њега у знак вечне љубави највреднији Дар: Богомладенца Који се рађа.

   У томе је њена љубав налик Христовој. Јер и Његова је љубав сва од жртве и смирења. Предвечни Бог, Један од Свете Тројице, Онај кроз Кога је сав свет створен - смирено се јавља као Човек у телу и то онако како се само велика љубав не стиди да се јави: у понижењу, служењу и страдању. Зато у празнику Матрица ми прослављамо и поклањамо се пред оним задивљујућим у мајци што је чини сличном Христу, припремајући се тако за велики и несхватљиви Празник Христовог Рођења, тај празник крајњег смирења.
   Овај празник, дакле, требало би да буде подсећање нашем времену на оно што смо као народ почели да заборављамо: да мајку треба поштовати као светињу. На мајку, жену, све мање гледамо као на биће кроз које нам се дарује живот и које стога заслужује сву нашу љубав, и зато је и жена данас све мање жена, и мајка све мање мајка у оном смислу о коме смо говорили. А да би могла да пружи љубав и нежност као мајка, жена је и сама мора осетити и примити од оних које воли. Да би била ослонац и заштита своје породице, мора осетити да је тој породици уистину потребна.

   Постоји, међутим, једна ствар коју не бисмо смели заборављати: мајка остаје мајка и онда када више није у стању да пружа, и онда када је старост и немоћ учине беспомоћном попут детета. То је време када семе, које је она читавог живота са ревношћу и трудом сејала у наше животе, треба да да свој плод. То је време провере наше љубави која би требала бити одговор на примљену љубав, време када наша брига и пажња морају постати њен ослонац. Ако не изгубимо свест о томе да је старост круна часног живота, само њено присуство постаће за нас Благослов.
   У ову недељу, Црква кроз своје богослужење прославља све Праоце и Праматере од стварања света до данас. Уз све Свете људе, началнике племена, прославља она дакле и њихове Свете жене, које су својом вером, кротошћу, истрајношћу, трпљењем заслужиле да њихова имена буду кроз векове прослављена заједно са њиховим Светим мужевима.

Епископ захумско-херцеговачки Григорије, Радост живота, Глас Српске, 2010.