Ми данас често грешимо мислећи да је главно да помогнемо људима из наше околине да се спасу. Као да смо спремни да жртвујемо много онога што нам је самима веома неопходно, да бисмо подстакли ближњег на веру. Међутим, то је најчешће демонско искушење које је многима спутало руке и ноге, приморало их да успоре кретање на путу ка Богу. Многи су под оваквим изговором одустали од бодрог корачања, задржавајући се и, на крају, заборавивши на себе изгубили интересовање за само путовање.
У некој земљи живео је један изузетан човек, врло угледан и богат. Али, колико је био богат толико је био и добар; колико је био милостив, толико је био и мудар, колико је био разуман, толико је био и праведан! И имао је један чудан обичај: окупљао је у својој кући многу децу-сирочад, учио их разним знањима-премудростима, умећу-рукодељу, делима-доброчинствима и томе сличном.
И кад би они већ стасали, кад су чврсто стајали на ногама, кад су стицали мудрост и снагу, за поприште овоземаљског живота и кад су били спремни за разноразне борбе на њему тада би добри наставник, поучивши их последњи пут и благословивши их на овај далеки животни пут, слао с миром. Али не тако да се више не брине за њих: пошто је имао много познаника и свуда био веома поштован он је уређивао и даљу судбину својих штићеника, договарајући се и молећи за њих место за будућу делатност, наравно, узимајући у обзир срдачно расположење и специфичности крактера сваког детета. Познати грађани су с радошћу на службу на своја имања и у своја предузећа примали ове питомце знајући унапред за њихову савесност и умешност у раду, за верност и васпитаност. Тако је овај дивни човек све радио добро и врло честито.
Међутим, овај добри човек је имао још један мудар обичај: сваки пут пре него што би још једног у низу питомаца пустио да иде, направио би за њега неки испит, не говорећи ништа о предстојећем путовању. Скоро пред сам крај школовања наставник би свом посинку дао чисту таблу за цртање, креде у боји и молио га да нацрта оно што је најбоље запамтио, што се најдубље урезало у његову душу, што је његово дечје срце највише заволело у овој кући у којој је проживео толике године у таквом миру и радости. И сваки младић би цртао управо оно према чему је било наклоњено његово срце, што је у његовом карактеру било главна црта и чиме се највише бавио његов ум.
Један је цртао башту, цвеће и фонтану у башти, пауне и друге чудесне птице које су биле настањене у овом предивном врту. Други је цртао коње и игру с децом, игру која је бивала тако весела и безбрижна на ливадама предивног имања, где су тако сложно живели под сигурним покровитељством свог доброг покровитеља. Трећи је цртао самог себе у раскошној одећи, у коју су га овде облачили, с неком од омиљених играчака, којих је у овој кући такође било у изобиљу. Неко је цртао празнично украшене собе или богату трпезу дечјег дома: лепо посуђе, разноразне посластице, префињена јела, која су на празнике изношена на трпезу и томе слично. И ево, мудри домаћин је пажљиво разгледајући ове цртеже непогрешиво одређивао наклоност деце и бирао за њих место и врсту занимања у самосталном животу. Тако је уређивао њихову даљу судбину.
Али ево шта се још дешавало! Нека деца, истина, веома, веома малобројна – нису цртала нешто или неког другог него самог свог доброг и милостивог доброчинитеља, цртала су с осећањем дубоког умилења и трудила су се да на цртежу одразе све његове најбоље особине. Понекад су чак потписивали ова расположења изображена бојама дирљивом речју, понекад су писала стихове. У принципу, најчешће су изражавала следеће: «Ми, драги наш оче, најближи и најрођенији човече, тебе једног волимо више од свега на свету. Све добро што смо овде видели је било добро само због тога што су се у њему одражавали твоја доброта и благост, зато што је оно потицало од твог срца пуног љубави и милости. И ми ћемо се увек сећати тебе и волети пре свега тебе самог, а не ове ствари, одећу, јела и лепоту твог дома. И каква је корист од лепоте и пријатности ствари ако иза њих не стоји добар и милостив дародавац њихов?» И још је много тога било у овим благодарним изливима душе.
Дакле, такве питомце је мудри и далековиди домаћин управо посебно издвајао, управо такве је и тражио као најразумније, најбољег срца и највеликодушније – оне који су умели да бирају главно потискујући другостепено, а да по цену другостепеног одређују цену најважнијег. Овакву своју децу овај богаташ и угледни човек је остављао уз себе заувек, усвајао их је и припремао да наследе сва његова добра...
Зар није тако и читав наш живот иста она табла за цртање с кредама у боји? Насликајмо слику по свом срцу – време ће је избрисати једним лаким покретом као влажним сунђером, од нашег цртежа ће остати само нејасан беличасти траг и он ће се заборавити, избрисаће се. Прилазиће други ученици и истим овим кредама ће на табли сликати своје слике. Али, оно што је некада речено, што се урезало, чинило се само на трен, не нестаје без трага чак ни кад је избрисано. Господ Својим премудрим свевидећим оком види сваки потез, сваки детаљ, свега се сећа, свему зна праву цену. Оно што је изражено на овој слици која је блеснула у времену одредиће сву нашу будућност, наше стање у вечности заувек – заувек, за вечне векове!
Онај ко је изабрао само земаљско, пролазно, ко се само због тога радовао, ко се Богу молио само за пролазно, и добија «добра» само овде, где их је и тражио. А у вечности је изабрао сиромаштво. «Неко даје милостињу,» каже ава Доротеј, «да би се спасио његов брод и Бог спасава његов брод. Други је даје за своју децу и Бог спасава и чува његову децу. Трећи је даје да би се прославио и Бог га прославља, јер Бог не одбацује никога, него свакоме даје оно што овај жели, само ако то не шкоди његовој души. Али сви ови су већ добили своју награду и Бог им ништа није дужан, зато што нису од Њега тражили ништа корисно за своју душу, и циљ који су желели да остваре није имао везе с њиховом душевном коришћу. Ти си то учинио да би твоје поље било благословено и Бог је благословио твоје поље; ово си учинио за своју децу и Бог је сачувао твоју децу. Учинио си да би се прославио и Бог те је прославио.
Дакле, шта ти Бог дугује? Дао ти је плату за коју си радио. Неко даје милостињу да би се избавио од будуће муке: један је даје ради користи своје душе, даје ради Бога, али ни он није такав какав Бог жели да буде, јер се још налази у стању роба, а роб не испуњава добровољно вољу свог господара, већ плашећи се да ће иначе бити кажњен: тако и овај даје милостињу да би се избавио од мучења, и Бог га избавља од њега. Други даје милостињу да би добио награду: овај је изнад првог, али ни он није онакав какав Бог жели да буде: јер се још увек не налази у стању сина, већ као најамник испуњава вољу свог господара да би од њега добио плату и добит: исто тако и овај даје милостињу да би стекао и добио награду од Бога. Или, чинимо добро ради самог добра и тада се налазимо на степену сина, јер син не испуњава очеву вољу због страха и због тога што жели да добије од њега награду, већ желећи да му угоди, да му укаже поштовање и да га умири.»
''Кад осетиш пламен, трчи! Нико не сме да оклева на путу овог живота да не би изгубио место у Отаџбини. Нико нека не меша оклевање и добре жеље, већ свако нека остварује започето да би испунио оно што започиње'' – каже Св. Григорије Двојеслов.
Монаштво је посебан пут, овде су правила другачија него у било којој другој области живота. Ако је свуда пристојно и похвално ''уступати пут'', ''препуштати другом најбоље парче'' – овде није тако! Овде важи трчи напред из се снаге, хватај «најбоље парче», не задржавај се с онима који отежу и заостају. Видиш да сви лагано иду или лутају и траже заобилазне путеве, а ти трчи, препусти их сопственом избору. Јер у свему уступају другом они који траже веће, али није тако кад је реч о љубави, у ономе што се непосредно тиче љубави: овде се ревнује, такмичи, утркује се и труди да се заобиђу други. Трче сви, а један добија награду.
А праотац Јаков, који је лукавством преотео првенаштво од брата, који се борио с Богом? А Мојсије који је тражио да види лице Божије? А Јелисеј који је преклињао пророка Илију за двоструку благодат? А браћа Зеведејева, која су молила Господа да их у Царству Славе одреди да седе с десне и с леве стране Свог престола? Какви су то све «нескромни», смели поступци! Међутим, кад се ради о љубави не може се без ватрености. Многострадални Јов тако смело и наизглед чак дрско беседи с Богом и тражи од Њега објашњење за своју несрећу, док његови пријатељи разговарају «уздржано» и «смирено» о судовима Божјим. Али управо у Јову говори живо осећање, љубав према Богу, а у његовим пријатељима неко хладно «ценкање» с Богом. И Јов је био угоднији Богу, а његови пријатељи уз сву своју разумност морају да моле Јова да се моли за њих, иако је наизглед тако смело и дрско расуђивао о судовима Божијим.
Журећи у живот осамљеника или туђиноватеља, не чекај мирољубиве душе, јер лопов долази ненадано. Многи, који су се дрзнули да спасавају са собом нерадне и лење и сами су заједно с њима погинули, кад се огањ њихове ревности угасио са временом. Кад осетиш пламен трчи, јер не знаш кад ће се он угасити и оставити те у тами.
Ми данас често грешимо мислећи да је главно, што се тражи од сваког од нас да помогнемо људима из наше околине да се спасу. Ми као да смо спремни да жртвујемо много онога што нам је самима веома неопходно, да бисмо подстакли ближњег на веру. Међутим, то је најчешће демонско искушење које је многима спутало руке и ноге, приморало их да успоре кретање на путу ка Богу у очекивању оних који су се наводно такође спремали да иду с њима (али никако да крену). Многи су под оваквим милозвучним изговором одустали од бодрог корачања, задржавали су се на овим збориштима и одушевљењима гомиле, на крају су се заборавили и изгубили интересовање за само путовање.
«Кад осетиш пламен, трчи!» Човек прво треба да трчи и да савладава препреке, треба ревносно да се пробија кроз непријатељско окружење и безбројне опасности и тек кад стигне до сигурног и поузаног положаја понекад може опрезно да се окрене и пружи руку ономе ко тражи помоћ. Ми смо попут људи који су упали у дубоку јаму: још увек нам се даје могућност да се хватајући се за ретко корење, које штрчи из стена и опрезно се премештајући с избочине на избочину, лагано, опрезно пењемо на горе, према животу на слободи. И тек кад их се човек ослободи и дође на зараван, чврсто се држећи за стуб дрвета, он може да баци канап и да извлачи некога ко моли за помоћ. Али каква је несрећа ако начинивши свега неколико жалосних неуспешних покушаја и једва на метар испузавши на стену почнемо одмах да вучемо некога за собом!
Савремено човечанство се налази у врло јадном духовном стању, наше душе су до максимума израњавили и разјели црви страсти. Даје се још једна дивна шанса – удаљавати се од света који је опседнут злим дусима у манастире, живети у местима релативно изолованим од свеопште ђавоиманости, налазити известан мали мир и чувати се спољашњих повода за грех. За многе од нас то је јединствена могућност да преживимо, да не изгоримо у седам пута распаљеној пећи савременог Вавилона. Господ нам дарује још ову чудесну хладовину и Анђела који нас укрепљује да бисмо попут вавилонских младића певали смирену и покајничку песму.
Али ми се безумно уобразивши да смо нешто, пробијамо да изађемо из хладовине у сам пакао мислећи да ћемо својом уметничком речју и звонким гласом повући за собом што више људи, учинити их причесницима милости која је нам дата. Али како много оних који су се занели овим спасењем изгара у овом немилосрдном пламену! ''За спасење других нећемо ми дати одговор'', каже свети Јован Лествичник, ''јер божански апостол каже: ''да ли сви треба да се бринемо за друге не знам, а о самима себи на сваки начин треба да се бринемо.''
Кад ми, који смо се на годину или на неколико година удаљили од својих најрођенијих, стекнемо неку малу побожност или умилење или уздржање, испразне помисли нас приступивши, подстичу да опет идемо у родни крај ради поучавања, кажу, и примера и користи многих... а ако смо још обдарени даром говора и имамо мало духовног разума, онда нам већ као спаситељима душе и учитељима саветују да се вратимо у свет с тим да оно што је срећно скупљено у пристаништу жалосно протраћимо на пучини.
Ми смо данас углавном људи – ''главе'', ''говорљиви'', али ''без срца''. Наши глава и језик делују активно и сваку информацију хватају у лету, усвајају, прерађују, и одмах избацују на ближњег. Међутим, наша срца раде круто, све је усмерено на једно – на страсно и сласно, дебело, а на духовно и узвишено никако неће да се одазове саосећањем. Ма колико да глава црта узвишене образе, срце стално ништа друго не ради осим што вреба нешто своје – што годи егоизму и да буде ипак некако од света овог. А ако нешто узвишено не може да се примени и на овај земаљски живот то му већ није занимљиво. Зато нас све и претеже на спољашњу делатност – да чујемо, да сазнајемо да сами говоримо.
Овако се и одвија наш псеудорелигиозни живот: улазе узвишени и свети појмови и мисли кроз слух или вид, мало се проврте у нашој глави и одмах траже да изађу на језик и напоље, да бисмо ближњем демонстрирали наша узвишена знања и схватања. А баш нас брига за оно што се дешава у самим нашим душама. Наша срца тако и остају некакве тамне оставе пуне разноразних глодара и гмизаваца, у којима су влага, плесан и трулеж, где ретко ко од нас силази са свећом и доводи све у ред.
Да ли у самом манастиру наставник, духовник, треба на ''силу'' да вуче своје штићенике узбрдо? Ако он сам жели да иде брзо, а већина око њега жели просто да поседи у тишини у природи, да ли он треба да троши много снаге на то да стално све подиже и приморава да журе? Али тако он сам никад неће моћи да се усавршава у духовном животу. Онда ће сви остати на обали, неће моћи да пливају у отворено море, као да су конопцем везани један за другог, и на крају с пристаништем. Тим пре данас није време да човек било кога дуго моли: брод се насукао, таласи разбијају и последња везишта брода и свако се како уме што пре баца у воду и плива према спасоносној обали. Овде већ нико никога не моли: ''Нећеш да живиш – ради шта знаш, ти остани а нама је живот мио.''
Како је чудно: у монасима се цени стабилност. Како је много упозорења код отаца на прелазак из манастира у манастир или на то да подвижници напуштају место! Као најстрожи закон се истиче да човек увек остане на месту на којем је дао монашке завете. Али истовремено, зар нису многи оци прелазили много пута, чинило се из најудобнијих места? Зашто? Па зато што су тражили веће и веће! Поново и поново су ''стартовали'', извлачили ново и ново искуство и тежили ка вишем и вишем. Увек су не осврћући се журили напред, плашили су се да их нешто не успори, а ако је неко и тражио њихову помоћ и подршку, требало је сам да трчи и да жури. Иначе би се монаштво из живог потока претворило у баруштину.
Апостол Павле је говорио: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Исусу Христу. Управо онај ко иде напред не сме често да се осврће, не сме да губи из вида главно, већ треба што јаче да се загледа тамо где му је Бог најближи, треба само Њега да тражи пре свега. Ако пак почне да збрињава оне који су му се прикључили отпозади, сам ће се окренути леђима према Богу. Боље ти је да знаш свој посао – спасавај своју душу, жури ка почасти вишег звања. Само на тај начин ћеш некоме заиста помоћи, никако другачије! Међутим, ми се данас управо и селимо с места на место због тога што бежимо од главног, простог и оног што узвишава и тражимо компликовано, главобољно, оно што је ближе овом свету, што је шире у њему. Прво тежимо у висину, понеки пут се и попнемо више, а затим спуштамо руке и дуго се котрљамо под брдо. Дакле, ''кад осетиш пламен, трчи!''
Архимандрит Лазар Абашидзе
извор: manastirglogovac.blogspot.rs
 |
| Манастир Вазнесење |
У некој земљи живео је један изузетан човек, врло угледан и богат. Али, колико је био богат толико је био и добар; колико је био милостив, толико је био и мудар, колико је био разуман, толико је био и праведан! И имао је један чудан обичај: окупљао је у својој кући многу децу-сирочад, учио их разним знањима-премудростима, умећу-рукодељу, делима-доброчинствима и томе сличном.
И кад би они већ стасали, кад су чврсто стајали на ногама, кад су стицали мудрост и снагу, за поприште овоземаљског живота и кад су били спремни за разноразне борбе на њему тада би добри наставник, поучивши их последњи пут и благословивши их на овај далеки животни пут, слао с миром. Али не тако да се више не брине за њих: пошто је имао много познаника и свуда био веома поштован он је уређивао и даљу судбину својих штићеника, договарајући се и молећи за њих место за будућу делатност, наравно, узимајући у обзир срдачно расположење и специфичности крактера сваког детета. Познати грађани су с радошћу на службу на своја имања и у своја предузећа примали ове питомце знајући унапред за њихову савесност и умешност у раду, за верност и васпитаност. Тако је овај дивни човек све радио добро и врло честито.
Међутим, овај добри човек је имао још један мудар обичај: сваки пут пре него што би још једног у низу питомаца пустио да иде, направио би за њега неки испит, не говорећи ништа о предстојећем путовању. Скоро пред сам крај школовања наставник би свом посинку дао чисту таблу за цртање, креде у боји и молио га да нацрта оно што је најбоље запамтио, што се најдубље урезало у његову душу, што је његово дечје срце највише заволело у овој кући у којој је проживео толике године у таквом миру и радости. И сваки младић би цртао управо оно према чему је било наклоњено његово срце, што је у његовом карактеру било главна црта и чиме се највише бавио његов ум.
Један је цртао башту, цвеће и фонтану у башти, пауне и друге чудесне птице које су биле настањене у овом предивном врту. Други је цртао коње и игру с децом, игру која је бивала тако весела и безбрижна на ливадама предивног имања, где су тако сложно живели под сигурним покровитељством свог доброг покровитеља. Трећи је цртао самог себе у раскошној одећи, у коју су га овде облачили, с неком од омиљених играчака, којих је у овој кући такође било у изобиљу. Неко је цртао празнично украшене собе или богату трпезу дечјег дома: лепо посуђе, разноразне посластице, префињена јела, која су на празнике изношена на трпезу и томе слично. И ево, мудри домаћин је пажљиво разгледајући ове цртеже непогрешиво одређивао наклоност деце и бирао за њих место и врсту занимања у самосталном животу. Тако је уређивао њихову даљу судбину.
Али ево шта се још дешавало! Нека деца, истина, веома, веома малобројна – нису цртала нешто или неког другог него самог свог доброг и милостивог доброчинитеља, цртала су с осећањем дубоког умилења и трудила су се да на цртежу одразе све његове најбоље особине. Понекад су чак потписивали ова расположења изображена бојама дирљивом речју, понекад су писала стихове. У принципу, најчешће су изражавала следеће: «Ми, драги наш оче, најближи и најрођенији човече, тебе једног волимо више од свега на свету. Све добро што смо овде видели је било добро само због тога што су се у њему одражавали твоја доброта и благост, зато што је оно потицало од твог срца пуног љубави и милости. И ми ћемо се увек сећати тебе и волети пре свега тебе самог, а не ове ствари, одећу, јела и лепоту твог дома. И каква је корист од лепоте и пријатности ствари ако иза њих не стоји добар и милостив дародавац њихов?» И још је много тога било у овим благодарним изливима душе.
Дакле, такве питомце је мудри и далековиди домаћин управо посебно издвајао, управо такве је и тражио као најразумније, најбољег срца и највеликодушније – оне који су умели да бирају главно потискујући другостепено, а да по цену другостепеног одређују цену најважнијег. Овакву своју децу овај богаташ и угледни човек је остављао уз себе заувек, усвајао их је и припремао да наследе сва његова добра...
Зар није тако и читав наш живот иста она табла за цртање с кредама у боји? Насликајмо слику по свом срцу – време ће је избрисати једним лаким покретом као влажним сунђером, од нашег цртежа ће остати само нејасан беличасти траг и он ће се заборавити, избрисаће се. Прилазиће други ученици и истим овим кредама ће на табли сликати своје слике. Али, оно што је некада речено, што се урезало, чинило се само на трен, не нестаје без трага чак ни кад је избрисано. Господ Својим премудрим свевидећим оком види сваки потез, сваки детаљ, свега се сећа, свему зна праву цену. Оно што је изражено на овој слици која је блеснула у времену одредиће сву нашу будућност, наше стање у вечности заувек – заувек, за вечне векове!
Онај ко је изабрао само земаљско, пролазно, ко се само због тога радовао, ко се Богу молио само за пролазно, и добија «добра» само овде, где их је и тражио. А у вечности је изабрао сиромаштво. «Неко даје милостињу,» каже ава Доротеј, «да би се спасио његов брод и Бог спасава његов брод. Други је даје за своју децу и Бог спасава и чува његову децу. Трећи је даје да би се прославио и Бог га прославља, јер Бог не одбацује никога, него свакоме даје оно што овај жели, само ако то не шкоди његовој души. Али сви ови су већ добили своју награду и Бог им ништа није дужан, зато што нису од Њега тражили ништа корисно за своју душу, и циљ који су желели да остваре није имао везе с њиховом душевном коришћу. Ти си то учинио да би твоје поље било благословено и Бог је благословио твоје поље; ово си учинио за своју децу и Бог је сачувао твоју децу. Учинио си да би се прославио и Бог те је прославио.
Дакле, шта ти Бог дугује? Дао ти је плату за коју си радио. Неко даје милостињу да би се избавио од будуће муке: један је даје ради користи своје душе, даје ради Бога, али ни он није такав какав Бог жели да буде, јер се још налази у стању роба, а роб не испуњава добровољно вољу свог господара, већ плашећи се да ће иначе бити кажњен: тако и овај даје милостињу да би се избавио од мучења, и Бог га избавља од њега. Други даје милостињу да би добио награду: овај је изнад првог, али ни он није онакав какав Бог жели да буде: јер се још увек не налази у стању сина, већ као најамник испуњава вољу свог господара да би од њега добио плату и добит: исто тако и овај даје милостињу да би стекао и добио награду од Бога. Или, чинимо добро ради самог добра и тада се налазимо на степену сина, јер син не испуњава очеву вољу због страха и због тога што жели да добије од њега награду, већ желећи да му угоди, да му укаже поштовање и да га умири.»
''Кад осетиш пламен, трчи! Нико не сме да оклева на путу овог живота да не би изгубио место у Отаџбини. Нико нека не меша оклевање и добре жеље, већ свако нека остварује започето да би испунио оно што започиње'' – каже Св. Григорије Двојеслов.
Монаштво је посебан пут, овде су правила другачија него у било којој другој области живота. Ако је свуда пристојно и похвално ''уступати пут'', ''препуштати другом најбоље парче'' – овде није тако! Овде важи трчи напред из се снаге, хватај «најбоље парче», не задржавај се с онима који отежу и заостају. Видиш да сви лагано иду или лутају и траже заобилазне путеве, а ти трчи, препусти их сопственом избору. Јер у свему уступају другом они који траже веће, али није тако кад је реч о љубави, у ономе што се непосредно тиче љубави: овде се ревнује, такмичи, утркује се и труди да се заобиђу други. Трче сви, а један добија награду.
А праотац Јаков, који је лукавством преотео првенаштво од брата, који се борио с Богом? А Мојсије који је тражио да види лице Божије? А Јелисеј који је преклињао пророка Илију за двоструку благодат? А браћа Зеведејева, која су молила Господа да их у Царству Славе одреди да седе с десне и с леве стране Свог престола? Какви су то све «нескромни», смели поступци! Међутим, кад се ради о љубави не може се без ватрености. Многострадални Јов тако смело и наизглед чак дрско беседи с Богом и тражи од Њега објашњење за своју несрећу, док његови пријатељи разговарају «уздржано» и «смирено» о судовима Божјим. Али управо у Јову говори живо осећање, љубав према Богу, а у његовим пријатељима неко хладно «ценкање» с Богом. И Јов је био угоднији Богу, а његови пријатељи уз сву своју разумност морају да моле Јова да се моли за њих, иако је наизглед тако смело и дрско расуђивао о судовима Божијим.
Журећи у живот осамљеника или туђиноватеља, не чекај мирољубиве душе, јер лопов долази ненадано. Многи, који су се дрзнули да спасавају са собом нерадне и лење и сами су заједно с њима погинули, кад се огањ њихове ревности угасио са временом. Кад осетиш пламен трчи, јер не знаш кад ће се он угасити и оставити те у тами.
Ми данас често грешимо мислећи да је главно, што се тражи од сваког од нас да помогнемо људима из наше околине да се спасу. Ми као да смо спремни да жртвујемо много онога што нам је самима веома неопходно, да бисмо подстакли ближњег на веру. Међутим, то је најчешће демонско искушење које је многима спутало руке и ноге, приморало их да успоре кретање на путу ка Богу у очекивању оних који су се наводно такође спремали да иду с њима (али никако да крену). Многи су под оваквим милозвучним изговором одустали од бодрог корачања, задржавали су се на овим збориштима и одушевљењима гомиле, на крају су се заборавили и изгубили интересовање за само путовање.
«Кад осетиш пламен, трчи!» Човек прво треба да трчи и да савладава препреке, треба ревносно да се пробија кроз непријатељско окружење и безбројне опасности и тек кад стигне до сигурног и поузаног положаја понекад може опрезно да се окрене и пружи руку ономе ко тражи помоћ. Ми смо попут људи који су упали у дубоку јаму: још увек нам се даје могућност да се хватајући се за ретко корење, које штрчи из стена и опрезно се премештајући с избочине на избочину, лагано, опрезно пењемо на горе, према животу на слободи. И тек кад их се човек ослободи и дође на зараван, чврсто се држећи за стуб дрвета, он може да баци канап и да извлачи некога ко моли за помоћ. Али каква је несрећа ако начинивши свега неколико жалосних неуспешних покушаја и једва на метар испузавши на стену почнемо одмах да вучемо некога за собом!
Савремено човечанство се налази у врло јадном духовном стању, наше душе су до максимума израњавили и разјели црви страсти. Даје се још једна дивна шанса – удаљавати се од света који је опседнут злим дусима у манастире, живети у местима релативно изолованим од свеопште ђавоиманости, налазити известан мали мир и чувати се спољашњих повода за грех. За многе од нас то је јединствена могућност да преживимо, да не изгоримо у седам пута распаљеној пећи савременог Вавилона. Господ нам дарује још ову чудесну хладовину и Анђела који нас укрепљује да бисмо попут вавилонских младића певали смирену и покајничку песму.
Али ми се безумно уобразивши да смо нешто, пробијамо да изађемо из хладовине у сам пакао мислећи да ћемо својом уметничком речју и звонким гласом повући за собом што више људи, учинити их причесницима милости која је нам дата. Али како много оних који су се занели овим спасењем изгара у овом немилосрдном пламену! ''За спасење других нећемо ми дати одговор'', каже свети Јован Лествичник, ''јер божански апостол каже: ''да ли сви треба да се бринемо за друге не знам, а о самима себи на сваки начин треба да се бринемо.''
Кад ми, који смо се на годину или на неколико година удаљили од својих најрођенијих, стекнемо неку малу побожност или умилење или уздржање, испразне помисли нас приступивши, подстичу да опет идемо у родни крај ради поучавања, кажу, и примера и користи многих... а ако смо још обдарени даром говора и имамо мало духовног разума, онда нам већ као спаситељима душе и учитељима саветују да се вратимо у свет с тим да оно што је срећно скупљено у пристаништу жалосно протраћимо на пучини.
Ми смо данас углавном људи – ''главе'', ''говорљиви'', али ''без срца''. Наши глава и језик делују активно и сваку информацију хватају у лету, усвајају, прерађују, и одмах избацују на ближњег. Међутим, наша срца раде круто, све је усмерено на једно – на страсно и сласно, дебело, а на духовно и узвишено никако неће да се одазове саосећањем. Ма колико да глава црта узвишене образе, срце стално ништа друго не ради осим што вреба нешто своје – што годи егоизму и да буде ипак некако од света овог. А ако нешто узвишено не може да се примени и на овај земаљски живот то му већ није занимљиво. Зато нас све и претеже на спољашњу делатност – да чујемо, да сазнајемо да сами говоримо.
Овако се и одвија наш псеудорелигиозни живот: улазе узвишени и свети појмови и мисли кроз слух или вид, мало се проврте у нашој глави и одмах траже да изађу на језик и напоље, да бисмо ближњем демонстрирали наша узвишена знања и схватања. А баш нас брига за оно што се дешава у самим нашим душама. Наша срца тако и остају некакве тамне оставе пуне разноразних глодара и гмизаваца, у којима су влага, плесан и трулеж, где ретко ко од нас силази са свећом и доводи све у ред.
Да ли у самом манастиру наставник, духовник, треба на ''силу'' да вуче своје штићенике узбрдо? Ако он сам жели да иде брзо, а већина око њега жели просто да поседи у тишини у природи, да ли он треба да троши много снаге на то да стално све подиже и приморава да журе? Али тако он сам никад неће моћи да се усавршава у духовном животу. Онда ће сви остати на обали, неће моћи да пливају у отворено море, као да су конопцем везани један за другог, и на крају с пристаништем. Тим пре данас није време да човек било кога дуго моли: брод се насукао, таласи разбијају и последња везишта брода и свако се како уме што пре баца у воду и плива према спасоносној обали. Овде већ нико никога не моли: ''Нећеш да живиш – ради шта знаш, ти остани а нама је живот мио.''
Како је чудно: у монасима се цени стабилност. Како је много упозорења код отаца на прелазак из манастира у манастир или на то да подвижници напуштају место! Као најстрожи закон се истиче да човек увек остане на месту на којем је дао монашке завете. Али истовремено, зар нису многи оци прелазили много пута, чинило се из најудобнијих места? Зашто? Па зато што су тражили веће и веће! Поново и поново су ''стартовали'', извлачили ново и ново искуство и тежили ка вишем и вишем. Увек су не осврћући се журили напред, плашили су се да их нешто не успори, а ако је неко и тражио њихову помоћ и подршку, требало је сам да трчи и да жури. Иначе би се монаштво из живог потока претворило у баруштину.
Апостол Павле је говорио: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Исусу Христу. Управо онај ко иде напред не сме често да се осврће, не сме да губи из вида главно, већ треба што јаче да се загледа тамо где му је Бог најближи, треба само Њега да тражи пре свега. Ако пак почне да збрињава оне који су му се прикључили отпозади, сам ће се окренути леђима према Богу. Боље ти је да знаш свој посао – спасавај своју душу, жури ка почасти вишег звања. Само на тај начин ћеш некоме заиста помоћи, никако другачије! Међутим, ми се данас управо и селимо с места на место због тога што бежимо од главног, простог и оног што узвишава и тражимо компликовано, главобољно, оно што је ближе овом свету, што је шире у њему. Прво тежимо у висину, понеки пут се и попнемо више, а затим спуштамо руке и дуго се котрљамо под брдо. Дакле, ''кад осетиш пламен, трчи!''
Архимандрит Лазар Абашидзе
извор: manastirglogovac.blogspot.rs
Нема коментара:
Постави коментар