Успињање на сопствени Атос

   Смирај сунца на Атосу: док је сунце издисало последње зраке, ја сам се успињао како бих устао. Залазак сунца ме је затекао како се уз велике тешкоће пењем и пробијам кроз узану и стрму стазицу у правцу… Истока! Будући слаби вером, нама се овакви успони чине претешким и тегобним, док они који љубе подвиг – верујући, који су донели херојску одлуку да одбаце свет и све његове привлачности и задовољства, све то прихватају као одушевљеници. Ја сам се, дакле, пробијао негде дуж северне стране Атоса. Хтео сам да оделотворим слово светог Јована Златоустог : „Док је ваша чежња још врела, прените се ка оним анђелима – учините је још топлијом. Јер, наше слово неће моћи да распали ваше срце као што то може виђење ствари“.

   Са десне и леве стране посматрао сам непробојно стење које се оштрицама својих врхова пропело парајући небо слично гласовима и животима „пребиватеља“ Свете Горе. Ходио сам погнут са Исусовом молитвом на уснама, унутар ума и у срцу. Јер, то је начин на који треба приступити Светој Гори, негујући осећање простог ходочасника. На краткој удаљености од путића, међу стењем, могу се угледати кућице које служе као келије монасима-отшелницима. Неке од њих су уденуте у пећине, док су друге унеколико испупчене над литицом, па стичете утисак да ће се стропоштати у море. Управо унутар ових пећиница духовне пчеле справљају најслађи мед тиховања. То ме је подстакло да се сетим химне коју је свети Никодим Агиорит спевао у част атонских отаца, те сам ускоро почео да појем: „О, богоизабрана кошницо, што у шкриповима и пећинама Свете Горе, као у духовном саћу, чуваш сладосни мед исихије“ . Келије сличне овима постоје и на јужној страни Горе, такозваној Каруљи. Ту је читав призор неупоредиво чудеснији. „На црвенкастој позадини стења, које као да је покривено хрђом, виси мноштво кућица. На застрашујућој висини оне су окачене налик на грозд. Неке од њих су заправо пећинице чији су улази преграђени зидовима. Једини отвор чине враташца. Другде видимо мали испуст стене који је храбром пустињаку омогућио да ту подигне мали параклис са куполом, једну или више келија и баштицу са земљом која је ту донешена са неког удаљеног места. Из тог земљишта изниче руковет прекрасног зимогоричног дрвећа које околном шару даје егзотични изглед. Непомућена боја којом су оденуте све ове скривнице придоноси потреби да их упоредимо са гнездиштима галебова. Подвижници међусобно саобраћају путељцима који се не могу видети са мора. Попети се њима, међутим, представља смелу одлуку. Многи од ових подвижника нису годинама напустили своје скромне окућнице. Из тих разлога се у оним нешто већим склоништима могу пронаћи омања гробља, а у неким пећинама можете угледати костурнице У којима су похрањене мошти почивше браће: на чеоном режњу лобање уписано је име сабрата, као и датум његовог представљења“ (Фотије Кондоглу). Ови духовни галебови, голубови небеса који искусивши Бога лете до трећег неба, раштркани су с десна и с лева ових стена. Свако ко се осмели да крочи дуж тог узаног путића на северној страни Горе, којим сам и ја ходио током оног заласка, угледаће исти призор. Тешко је ту избећи потрес душе. Ходочасник истовремено осећа како га благодат Божија блажи, али и сагорева попут Мојсејеве „несагориве купине“. У његово сећање навиру догађаји из житија древних отаца, који су и сами туда ходили а сада почивају у непомућеном миру, чекајући трубни глас Арханђела, чекајући долазак Женика којем су се обручили. Мора се признати да је срце у тим тренуцима преудаљено од света и његових ужитака. Оци су овде жртвовали читав животни век борби за мир – и мир их је посетио. Они сада почивају у наручју Авраамовом. Речи Христове: није умрла него спава (Мт.9,24) громогласно одјекују у овим забаченим обиталиштима. Успињао сам се негујући посебне мисли и осећања. Тишина је преовладавала околином. С времена на време могао се зачути прхут дивљих птица, па чак и пој славуја: „Атос храни многе и дивотне славује“ (свети Никодим Агиорит). Повремено бих зачуо утуљене дамаре једног необичног звука. Ускоро сам се докопао мале куће где сам опазио мирољубивог пустињака како покушава да развали велику каменицу.

   – Благословите старче, рекох.
   – Господ, узврати он.

   То је поздрав на Светој Гори. Када затражите благослов, они вам кажу: „Господ“. Они добро знају колико је Христос важан у духовном животу. Међутим, они такође познају властиту слабост. Господ је њихова жудња, такође и њихова истинска љубав. Они често понављају Његово име, пошто и живе у Његовој присутности. Он је тај који „са њима спава, са њима и устаје, сладећи и одушевљавајући њихово срце кроз утеху Духа Светог“.

   – Шта радите, старче?
   – Ево, брате мој, покушавам да раздробим овај камен не бих ли направио мало водохранилиште за кишницу. Морам бар мало да пијем: прошле године сам много пропатио од жеђи.
   – Али, ово је изразито тежак посао, поготово ако не располажете ваљаним алаткама.
   – Шта ја ту могу? Тело тражи воду. Бог ће ми помоћи. У пустињи можете да се одрекнете свега, али мало воде је неопходно. Дођите да ми благословите келију.
   Зар ја да благословим келију благословеног, помислих?! Нечисти да очисти келију прочишћеног!
   У келију сам ушао пажљиво, са великим поштовањем. У келију пустињака се улази са страхопоштовањем према пребивалишту тајне. Учинило ми се да је прљава и запуштена. Али, све ове ствари представљају трице духовном подвижнику. Како да се нађе време за такву врсту посла? Затим ми је принео мало воде и комадић ратлука, као знамења своје љубави. У тој пустињи заиста можете да проникнете у чисту и искрену љубав. Читаво монашко срце скотурено је на тацници са водом и слаткишем. Он вам даје све.
   Долазите ли из света? Да.
   – Како је у свету?
   Ово је уобичајено питање на Атосу. Овог пута, пак, оно је од великог значаја. Јер, монах који вас то пита бесповратно је напустио душегубни свет пре пола столећа. Додуше, подвижник добро познаје смисао „света“. Он је творевина Божија, али уједно и ђаволска обмана. Сатана је преварио Адама користећи нижу твар. Колико и нас самих пати од исте бољке?
   – Ех, старче, свет је далеко застранио од Бога: нити Га се сећа, нити живи на начин који је    Њега достојан. Цркве су празне, а сва ђаволопоклоништа су препуна људи. Људи су напустили своје духовне оце и напунили душевне болнице. Њихови послови су непресушан извор стрепњи, а свако њихово занимање је световно. Данас су избори, сутра пад владе, прекосутра конгреси. Читају се искључиво новине, а на Свето Писмо пада прашина и хвата се буђ. Читаве сате зуре у телевизоре гледајући филмове иадахнуте ђаволом, а када их ови коначно успавају, тада више нема места за Житија светих…
   – Ах, овај несрећни свет, проговори свети подвижник. Сатана њиме влада! Он свакодневно запљускује људе разноразним околностима и догађајима не би ли свету украо сећање на Христа. Он се грозничаво труди да људи престану са самоиспитивањем и бригом око својих унутарњих рана. Он чини све да се људи више баве другима неголи собом. Ово лажно бекство такође придоноси оној стрепњи коју си малочас споменуо. Адам је згрешио и затим се, напустивши Бога, сакрио, зачињући тако појаву страдања. Људи данас понављају исто. „Господе Исусе Христе, помилуј мене и сву Своју васељену“. Читаве ноћи се молим Богу да излије Своју милост на свет. То је наше послање у овом узнемиреном добу. Избор је на нама да постанемо сведоци…
   Пустињак ми је саопштио многе ствари. Када посетите Свету Гору, ову мудрост можете да жањете на сваком кораку вашег путешествија. Захвалио сам му се, затражио благослов и, молећи га да ме усрдно помиње у својим молитвама, изашао из келије која је сада његов гроб, али из којег ће бити васкрснут у истинити живот.

   из књиге: "Вече у пустињи Свете Горе", Митрополита Јеротеја Влахоса
   извор: svetogorac.blogspot.rs