Многи Оци наводе незнање, заборавност и лењост као узрок наших неуроза, страсти које се иза њих крију, узрок погрешних поступака које нас удаљавају од Бога и од нас самих. Не наводе их сви истим редом и не тумаче их на исти начин али на основу њихових и наших искустава можемо да наслутимо колико је уочавање ова три велика узрока разних кварова важно за наш живот.
Деликатно је у земљи у којој је дошло до незапамћене инфлације диплома, докторских титула али и стручности у свим областима, доводити стицање било каквог знања у питање. Наравно да је боље знати него не знати.
Ипак, можда није свако знање једнаковредно.
Лепо је да неко зна да попуни укрштеницу или зна одговоре на необична питања у квизу на ТВ, много је боље знање од кога они који примају наше услуге или купују наше производе имају користи, али не треба заборавити можда и најважнија знања - она која се тичу смисла нашег постојања. Она нису нужно везана са степеном формалног образовања и некакве "објективне" интелигенције а најважнија су за наш живот. Стичу се на различите начине током целог живота, вером и љубављу, кроз искуство и уз помоћ предања.
Због наше слабости чак и она драгоцена знања која стекнемо не чувамо зато што заборављамо како смо их стекли и од кога нам долазе и да су она жива само док су у вези са својим извором. Чим почнемо да их доживљавамо као сопствено власништво и заборавимо да су она само позајмица за вечност повезана са сталним служењем - прекидамо њихову везу са Животворним Извором. Уместо драгуља у руци - негде тамо где смо их одложили - остају прљави каменчићи.Чак и кад повремено случајно бацимо на њих поглед - више не видимо сјај. И тама смрти надјачава светло живота.
А лењост - лењост је увек ту да нас превари и да нам нашаптава да од најважнијег знања ни нема неке користи, као што нема користи од многих других знања која смо стицали а да нам ето у животу не користе. Што би се ово - које се представља као најважније - разликовало од било којих других знања? Мрак и утученост, понекад маскирани вашарским шаренилом привремености, дају лажно оправдање прекидању нашег непрекидног служења Богу и људима. И смрт опет мами наш живот себи.
Нашим стално активним противницима који заседну у нама - незнању, заборавности и лењости не прија кад их осветљавамо. И још кад то не заборављамо и не мрзи нас да стално палимо светло...
ђакон Ненад Илић, ФБ
Нема коментара:
Постави коментар