Најжалије нам је што о великим празницима и литургијама овде дође свега по неколико верника. Углавном су то повратници из околних места, Сиге и Брестовика, буду ту и људи из Београда и других градова из централне Србије и Црне Горе, али то је мало. Све је мање и посета наших људи из иностранства.
Овим речима мати Харитина, вршилац дужности игуманије Пећке патријаршије, објашњава шта највише недостаје сестринству светиње која у подножју Руговске клисуре и Проклетија крај Пећке Бистрице, опстаје као стожер православља. Са моштима 14 српских патријарха који су упокојени у овој светињи и три цркве у свом саставу, Патријаршија је од свог постанка у 13. веку била седиште српских патријарха и архиепископа.
– Обавеза је, не само сестринства, већ и читавог народа, да сачувају овај споменик наше вере и трајања српског духовног бића.
* Долазе ли вам представници међународне заједнице, како они гледају на ситуацију у којој се налази светиња?
– Нажалост, у самој Пећи има свега неколико наших људи, док нам је најближе настањено место Гораждевац. Иако су у околном Белом Пољу саграђене десетине кућа за повратнике, вратило се свега неколико старијих људи. Нас много више брине то што су Срби почели да отуђују своју имовину, јер тиме губимо наду и у повратак расељених. Ето, што је најгоре, продали су имање на готово самом улазу у светињу. И то је обесхрабрујуће. Ми са представницима међународне заједнице који нас посећују углавном истичемо неопходност повратка расељених и стварање услова за опстанак. Јер, како да се врате Срби ако им стално уништавају и пљачкају имовину, што се често дешава у повратничким срединама. Сматрамо да је то нешто чему се мора стати на пут, ако је и самој међународној заједници стало до стварног бољитка на овим просторима, пошто су Албанци вероватно мислили да ће успети да протерају све Србе и да остану да газдују на Космету.
* Како опстаје сестринство, како се издржавате и да ли се осећате безбедним?
– Искрено речено, до сада нам је највише помогао италијански КФОР. Иако су због ситуације у њиховој земљи која је у последње време погођена земљотресима и они у тежој материјалној ситуацији, ипак и даље долазе и помажу колико могу. Помаже нам и наша држава Србија, верници, добротвори… Помажу нам и наши студенти из Београда, Митровице. Али, нисмо ми гладни ни жедни, само смо жељни верника, тужни смо што нема нашег народа.
* Рекли сте да је све мање посета оних који желе да обиђу ову светињу која се налази на листи Унеска. Ко вас заправо посећује?
– Повремено, по неколико пута месечно дођу нам верници из Београда и других српских градова, што је случај и са верницима из Црне Горе, одакле нас посећује највише младих. Захваљујући митрополиту Амфилохију, као и владики Јоаникију, долазе нам из свих крајева Црне Горе, иако и они имају проблема са својим народом… Ипак, има паметних људи који не мешају политику и веру и они знају вредност ове светиње.
* Са колико имовине располаже манастир и имате ли могућности за обраду имања?
– Манастир као историјски споменик Србије, располаже са око 60 хектара имања, од којег је половина под шумом. Будући да је та имовина удаљена по десет, петнаест километара од светиње, углавном је под коровом, тако да обрађујемо свега неколико хектара у кругу манастира, где радимо башту а имамо и свој рибњак.
* Познато је да је овде дуго службовао упокојени патријарх Павле. Шта вас највише подсећа на њега?
– Шта нас не подсећа? Њега су чиниле све саме врлине – скромност, побожност, рад. Све оно што је чинио дајући пример свима. Рецимо, његову собу никада нисмо имали потребе да чистимо, да наместимо кревет у којем мислимо да није ни спавао јер се готово по читаву ноћ молио за српски народ… Занимљиво је да би и када заврши са службом наставио да ради, поправљао би кадионице, браве, ципеле… Једном смо му очистили ципеле и никада их више није остављао испред врата.
* У манастирском дворишту, одмах испред цркве, налази се и најстарије заштићено стабло Србије шам-дуд, који је засадио српски архиепископ Сава Други, син Стефана Првовенчаног.
– Заштићено стабло црног дуда старије више од седам векова, које је по повратку из Јерусалима засадио Сава други, и даље се развија и расте. И данас велики број људи долази овде да потраже лек. Показало се да лишће дуда највише користе оболели од шећерне болести који га кувају као чај. Људи нам после долазе и захваљују се на излечењу, а ономе који има вере, чај помаже и у другим болестима. Међутим, недавно смо имали проблем због навода једног нашег човека из Пећи који је за неке београдске медије изјавио како ово стабло пропада, а што је изазвало долазак многобројних албанских и иностраних новинара. Због тога су дошли у проверу и стручњаци из Завода за заштиту природе Србије, који су установили да столетни дуд није угрожен, а ми смо господину који нам је својом несмотреном и злонамерном изјавом нашкодио, саопштили да у нашој светињи више није добродошао.
МЛАДИ НАЈБРОЈНИЈИ
* ПАТРИЈАРХА Павла су по вашим речима чиниле само врлине, али сада су, понављате, на „цени“ дрскост, осионост, сујетност?
– Мене охрабрује то што не само у наш манастир од верника долазе највише млади, него што младе углавном виђам и по другим манастирима и црквама. Надам се да ће се наш народ окренути Богу, јер су наши стари много више претрпели и истрајавали, борили се на свим местима да сачувају веру, породицу. Али, нажалост, данас се пуста дрога проширила, узима маха, што је страшно и тешко. Имамо прилике такве да виђамо, долазе овде и одмах се види да немају мира.
извор: iskra.co
Овим речима мати Харитина, вршилац дужности игуманије Пећке патријаршије, објашњава шта највише недостаје сестринству светиње која у подножју Руговске клисуре и Проклетија крај Пећке Бистрице, опстаје као стожер православља. Са моштима 14 српских патријарха који су упокојени у овој светињи и три цркве у свом саставу, Патријаршија је од свог постанка у 13. веку била седиште српских патријарха и архиепископа.
* Долазе ли вам представници међународне заједнице, како они гледају на ситуацију у којој се налази светиња?
– Нажалост, у самој Пећи има свега неколико наших људи, док нам је најближе настањено место Гораждевац. Иако су у околном Белом Пољу саграђене десетине кућа за повратнике, вратило се свега неколико старијих људи. Нас много више брине то што су Срби почели да отуђују своју имовину, јер тиме губимо наду и у повратак расељених. Ето, што је најгоре, продали су имање на готово самом улазу у светињу. И то је обесхрабрујуће. Ми са представницима међународне заједнице који нас посећују углавном истичемо неопходност повратка расељених и стварање услова за опстанак. Јер, како да се врате Срби ако им стално уништавају и пљачкају имовину, што се често дешава у повратничким срединама. Сматрамо да је то нешто чему се мора стати на пут, ако је и самој међународној заједници стало до стварног бољитка на овим просторима, пошто су Албанци вероватно мислили да ће успети да протерају све Србе и да остану да газдују на Космету.
* Како опстаје сестринство, како се издржавате и да ли се осећате безбедним?
– Искрено речено, до сада нам је највише помогао италијански КФОР. Иако су због ситуације у њиховој земљи која је у последње време погођена земљотресима и они у тежој материјалној ситуацији, ипак и даље долазе и помажу колико могу. Помаже нам и наша држава Србија, верници, добротвори… Помажу нам и наши студенти из Београда, Митровице. Али, нисмо ми гладни ни жедни, само смо жељни верника, тужни смо што нема нашег народа.
* Рекли сте да је све мање посета оних који желе да обиђу ову светињу која се налази на листи Унеска. Ко вас заправо посећује?
– Повремено, по неколико пута месечно дођу нам верници из Београда и других српских градова, што је случај и са верницима из Црне Горе, одакле нас посећује највише младих. Захваљујући митрополиту Амфилохију, као и владики Јоаникију, долазе нам из свих крајева Црне Горе, иако и они имају проблема са својим народом… Ипак, има паметних људи који не мешају политику и веру и они знају вредност ове светиње.
* Са колико имовине располаже манастир и имате ли могућности за обраду имања?
– Манастир као историјски споменик Србије, располаже са око 60 хектара имања, од којег је половина под шумом. Будући да је та имовина удаљена по десет, петнаест километара од светиње, углавном је под коровом, тако да обрађујемо свега неколико хектара у кругу манастира, где радимо башту а имамо и свој рибњак.
* Познато је да је овде дуго службовао упокојени патријарх Павле. Шта вас највише подсећа на њега?
– Шта нас не подсећа? Њега су чиниле све саме врлине – скромност, побожност, рад. Све оно што је чинио дајући пример свима. Рецимо, његову собу никада нисмо имали потребе да чистимо, да наместимо кревет у којем мислимо да није ни спавао јер се готово по читаву ноћ молио за српски народ… Занимљиво је да би и када заврши са службом наставио да ради, поправљао би кадионице, браве, ципеле… Једном смо му очистили ципеле и никада их више није остављао испред врата.
* У манастирском дворишту, одмах испред цркве, налази се и најстарије заштићено стабло Србије шам-дуд, који је засадио српски архиепископ Сава Други, син Стефана Првовенчаног.
– Заштићено стабло црног дуда старије више од седам векова, које је по повратку из Јерусалима засадио Сава други, и даље се развија и расте. И данас велики број људи долази овде да потраже лек. Показало се да лишће дуда највише користе оболели од шећерне болести који га кувају као чај. Људи нам после долазе и захваљују се на излечењу, а ономе који има вере, чај помаже и у другим болестима. Међутим, недавно смо имали проблем због навода једног нашег човека из Пећи који је за неке београдске медије изјавио како ово стабло пропада, а што је изазвало долазак многобројних албанских и иностраних новинара. Због тога су дошли у проверу и стручњаци из Завода за заштиту природе Србије, који су установили да столетни дуд није угрожен, а ми смо господину који нам је својом несмотреном и злонамерном изјавом нашкодио, саопштили да у нашој светињи више није добродошао.
МЛАДИ НАЈБРОЈНИЈИ
* ПАТРИЈАРХА Павла су по вашим речима чиниле само врлине, али сада су, понављате, на „цени“ дрскост, осионост, сујетност?
– Мене охрабрује то што не само у наш манастир од верника долазе највише млади, него што младе углавном виђам и по другим манастирима и црквама. Надам се да ће се наш народ окренути Богу, јер су наши стари много више претрпели и истрајавали, борили се на свим местима да сачувају веру, породицу. Али, нажалост, данас се пуста дрога проширила, узима маха, што је страшно и тешко. Имамо прилике такве да виђамо, долазе овде и одмах се види да немају мира.
извор: iskra.co
Нема коментара:
Постави коментар