Александар Милојковић, Светосавска беседа, Земунска гимназија 2017.
Драги ученици Земунске гимназије, часни оче, поштовани директоре Земунске гимназије, уважене колегинице и колеге професори, драги светосавски свечари, ви који се учите и ви који их учите, драги гости;
Оно што је праотац Аврам за старозаветне Јевреје, то је Свети Сава за новозаветне Србе. Отац, учитељ и парадигма. Аврам напушта дом оца свога Таре, у Уру Халдејском и полази пут Ханана, земље обећане. Са Богом заснива берит (завет) и добија име Авраам. На том завету ниче читав један народ – Израиљ. Принц Растко напушта двор оца свога, великог жупана Стефана Немање и полази пут Свете Горе. Пред Богом Растко даје монашки завет и добија име Сава. На том заветном имену сабраће се читав један народ – Срби.
Бивајући попут Аврама, отац, учитељ и парадигма, Свети Сава је и наш одговор на три велика питања: ко смо, шта нам је чинити и који нам је смисао битисања и чињења. Ова три питања чине темеље наше филозофије живота. Ту филозофију називамо светосављем.
Свети Сава као наш отац и светосавље као филозофија нашег бића, јесу прича о нашем постојању и идентитету. Још су древни Јелини у потрази за бићем ишли ка ономе што су назвали архи – почетак, извор, темељ. Тај почетак није тренутак започињања који престаје, већ биће које јествује у свему ономе што се кроз време појављује. Тако ни Свети Сава није само наш почетак који се отпочињањем завршава. Он је наше биће, које се протеже кроз време, чинећи нас постојећима. Зато, прича о Светоме Сави није комеморација већ прича о нама, живима и постојећима.
Неко ће рећи да су Срби и пре Саве, па и пре оног придева „новозаветни“. И то је, наравно, тачно. Али, бити жив и бити постојећи значи бити примећен и бити запамћен. А ми јесмо примећени и јесмо запамћени од других, а и сами се себе сећамо од оног тренутка када смо свом бићу придружили придев новозаветни и придев хришћански. До тог тренутка, до седмог и коначно до деветог века и Свете браће Кирила и Методија, ми се себе сећамо само као безличног имена. Не постоје личности које смо упамтили. Наше личности почињу онда када смо постали новозаветни Срби. Тек од тада рађали смо великане, личности које нисмо запамтили само ми већ и васцело човечанство. И то наше биће Свети Сава је одлучно сабрао и поставио на чврсте темеље, постајући тако наш архи – наш почетак и наш Отац и родитељ.
Каква је светосавска филозофија бића, светосавска онтологија? Она нас учи да бића нема без примећености и без сећања. Примећеност пак увек бива акт другога, онога који стоји наспрам нас. Тиме се биће открива као општење и заједница, као сабрање многих у јединство, а човек као личност. То је светосавско биће човека као појединца, који је неодвојив од заједнице, али то је и биће једног народа који је неодвојив од општења са другим народима. Управо та храброст и умеће да се општи са другима, била је снага средњовековне српске државе која је никла у крилу тројице светитеља, тројице монаха: Светог Стефана Немање, монаха Симеона, Светог Стефана Првовенчаног, монаха Симона и Светог Растка Немањића, монаха Саве. На последњем се испунило оно јеванђелско да ће последњи бити први. И Свети Сава јесте први, поставши и свом телесном оцу духовни отац.
Свете мошти Симеонове и Симонове почивају у манастиру Студеници. Савине је спалио Синан паша. У облаку су се вазнеле ка небу. И има неког тајанственог знака у Савином почетку и кончини. Његов почетак личи на Аврама а његова кончина на Христово Вазнесење. Тако Свети Сава бива слика наше и његове вере којој је почетак у Авраму а која се запечаћује Христом. Вазнет је Свети Сава можда баш по Божијем допуштењу и промислу да Саву надаље гледамо једино у нама светосавцима. Можда баш да би нас подстакао Бог на одговорност светосавске филозофије живота. Можда и да нас сачува од гордости да попут Израиљаца који су говорили „имамо оца Арама“, не кажемо и ми „имамо оца Саву“, те да ту стајући и мислећи да је то довољно, као и они пре нас не чујемо и ми оне страшне речи – да Бог и од камења може начинити децу Савину. Свети Сава јесте наш понос и узданица, али и наша одговорност.
На Савином очинству стоји и његово учитељство, а на светосавској онтологији стоји и одговор на питање – шта чинити, светосавска етика. Чему нас данас учи светосавска етика? Светосавље није идеологија, поготово није политичка идеологија. Светосавље је филозофија живота, која треба да осветли и све наше идеје и све наше политике. Учи нас светосавље да се чувамо идеологије индивидуализма и идеологије безличног колективизма. Вођено јеванђелским етосом, који каже да је слобода – слобода за другога, а не слобода од другога, светосављу бива страно биће које се осамљује, које је самодовољно и у којем је други проглашен за пакао. И на нивоу појединца и на нивоу народа и државе, светосављу је стран индивидуализам и у себе затворени лични, народни и државни тоталитаризам. Гледати свет светосавским очима значи изаћи из самољубља и окренути се ка братољубљу и другољубљу. Значи личну храброст да се стане пред лице другог човека, без страха од његове другости и другачијости и да се то стајање пред лицем другог доживи као истинити живот. Бити народ и држава са светосавским погледом на свет, значи храброст да се стане пред лица других народа и држава, без страха од њихове другости и другачијости. Управо онако као што је принц Растко Немањић, као појединац, храбро стајао пред светогорским монасима а као државотворац Сава пред народним и државним силама онога доба. И та га је храброст учинила оцем и парадигмом – Светим Савом.
У тој загледаности у другог дешава се примећеност и одвија се сећање, што и чини живим и постојећим оног који се у другог загледао и којег је други приметио и запамтио. Светосавље је умеће живљења које се поистовећује са умећем општења. Зато, светосавска етика, одговор на питање – шта чинити, јесте позив не само на толеранцију, јер она значи само трпети другог и другачијег. Могуће је толерисати и окренутих леђа. Светосавље је призив на активно прихватање другог као другог, на окретање лица к лицу, на узрастање до саме љубави. Светосавље је умеће мира и помирења завађених. Умеће опраштања. Умеће самосмирења и самоодрицања зарад љубави према другом, са вером да се величине и висине и сами живот налазе у тој љубави. Зато је светосавље мудрост. Мудрост и јесте умеће скривања принца у себи да би се дошло до светитеља. Од мудрости је неодвојива и храброст да се дворска свила замени монашком рогозином. Светосавље је учење и парадигма да се до величина и висина не стиже без одрицања, труда и подвига.
Иступајући против индивидуализма, светосавље иступа и против друге крајности – безличног колективизма. Чува нас од квази заједнице, у којој као појединачне и непоновљиве личности нестајемо попут капи воде у бескрајном океану безличне нирване. Светосавље је храброст да будемо конкретни и непоновљиви, да будемо личности и да као такви, у заједници, будемо примећени. Чува наш лични идентитет. Исто тако, чува и наш народни и државни идентитет, од глобалног колективистичког обезличења.
Светосавље као филозофија живота, показује се и јесте љубав, слобода и мудрост. Слобода је слобода да се други прихвати за другог без страха од његове другачијости. То прихватање јесте љубав. Али, светосавље јесте и мудрост да се у том општењу остане конкретан и непоновљив. Та мудрост је слобода да се у општењу са другима сачува властити идентитет. Љубав није стапање у истост већ општење у којем живи посебност и конкретност.
Драги свечари, ви који се учите и ви који их учите, будимо слободни да стајемо пред лица других људи и других народа. Будимо слободни да будемо грађани Европе и грађани света. Но, пре него што станемо пред лице Европе и пред лице света, ваља нам да станемо пред лица једни другима, да себе осетимо постојећима. И тек такви, као постојећи, као народ са идентитетом, станимо пред лице велике Европе и великог света. Доживимо себе као народ примећен од њих. Не устручавајмо се да се зовемо Европљанима, јер ми то и јесмо. Али, будимо слободни и да кажемо шта мислимо, слободни да останемо они ко смо, оно што смо и они чији смо – Срби, људи и чеда Савина. Само тако можемо бити примећени, поштовани и упамћени од других људи и других народа. Само тако можемо бити постојећи.
Драги ђаци, ви који сте најважнији свечари данашњег празника, желим вам да волећи људе око себе, заволите и учење. Заволите науке. Заволите уметност. Заволите све оне позитивне пројаве људског духа којима се поучавате. Знајте да је покретач бића који нам је Свети Сава предао – Логос. Ослушните имена многих наука и чућете то име – Логос. Знајте да смо као један од словенских народа том речју проговорили, сврстали се у ред писмених и цивилизованих. На тој речи никао је старословенски књижевни језик, од којег настају различите језичке редакције, међу којима је и наш стари српскословенски језик. Прва реченица која је записана на старословенском језику била је она из Јеванђеља по Јовану– Искони бје Слово. То је превод Свете браће Кирила и Методија са грчког - Ен архи ин о Логос – У почетку беше Логос. Логос је грчка реч са мноштвом значења. У Јеванђељу представља Бога, Сина Божијег, Очеву Реч. Логос значи и слово, реч, али и науку и разум и много тога словесног, логосног, разумног – све оно што потиче од Слова, Логоса, Разума. Зато, светосавље је неодвојиво од учености, науке и знања. Будући да сте светосавци, заволите учење, науке и знање. Али, као што бића човека нема у индивидуалности и осамљивању, тако ни знања нема у осамљивању наука. Не држите да су науке саме себи довољне. Не задовољавајте се фрагментима стварности. Раздвојени један од другог, фрагменти врло мало или ништа не казују. Од фрагмената спајајте мозаик који ће вам показати красоту света око вас. Зато, као што и себе треба да доводите у однос са другим људима да бисте постојали, доводите у однос и науке међусобно да би знање постојало. Дозволите наукама да међусобно опште. Онако као и ви што треба да међусобно општите – да и науке у том општењу остану појединачно то што јесу. Немојте их осамљивати, али немојте их ни међусобно стапати у квази науку која би поништила њихову појединачност. Знање као и постојање треба да буде заједница конкретних и приметних који међусобно опште.
Само ће вас овакво знање охрабрити и да постављате питања смисла онога што сте у наукама спознали. Охрабриће вас на љубав према мудрости, на филозофију. Охрабриће вас чак и да себе поставите на место Логоса, Бога Творца и да стварате. Охрабриће вас на уметност. Коначно, охрабриће вас да мислите. Знајте да је једино знање које изграђује – умеће мишљења. А умеће мишљења је умеће повезивања многих појединачности у општење и јединство. Мишљење је умеће ткања смисла. А смисао и јесте оно што стоји испред вас, ка чему се протеже живот и оно што вас охрабрује да учите и идете напред. Будите слободни да тај смисао постављате испред себе и да верујете у њега. Не дозволите да вам бесмисао наметну за смисао. Да бисте ово кукавичје јаје подметнуто на место смисла разликовали од истинитог смисла, морате заволети учење и знање. Трудите се да до смисла стигнете као постојећи – као личности са идентитетом. Зато чувајте оно што једино даје идентитет – заједништво са другим људима, од породице до народа којем припадате. То умеће као храбра отвореност и покрет ка смислу и досезање до смисла са својим идентитетом и јесте светосавље као парадигма. Својим примером Свети Сава вам показује да су висине и величине доступне и да ћете их као чеда Савина сигурно достићи.
Живели и срећна Вам Слава!
Драги ученици Земунске гимназије, часни оче, поштовани директоре Земунске гимназије, уважене колегинице и колеге професори, драги светосавски свечари, ви који се учите и ви који их учите, драги гости;
Оно што је праотац Аврам за старозаветне Јевреје, то је Свети Сава за новозаветне Србе. Отац, учитељ и парадигма. Аврам напушта дом оца свога Таре, у Уру Халдејском и полази пут Ханана, земље обећане. Са Богом заснива берит (завет) и добија име Авраам. На том завету ниче читав један народ – Израиљ. Принц Растко напушта двор оца свога, великог жупана Стефана Немање и полази пут Свете Горе. Пред Богом Растко даје монашки завет и добија име Сава. На том заветном имену сабраће се читав један народ – Срби.
Свети Сава као наш отац и светосавље као филозофија нашег бића, јесу прича о нашем постојању и идентитету. Још су древни Јелини у потрази за бићем ишли ка ономе што су назвали архи – почетак, извор, темељ. Тај почетак није тренутак започињања који престаје, већ биће које јествује у свему ономе што се кроз време појављује. Тако ни Свети Сава није само наш почетак који се отпочињањем завршава. Он је наше биће, које се протеже кроз време, чинећи нас постојећима. Зато, прича о Светоме Сави није комеморација већ прича о нама, живима и постојећима.
Неко ће рећи да су Срби и пре Саве, па и пре оног придева „новозаветни“. И то је, наравно, тачно. Али, бити жив и бити постојећи значи бити примећен и бити запамћен. А ми јесмо примећени и јесмо запамћени од других, а и сами се себе сећамо од оног тренутка када смо свом бићу придружили придев новозаветни и придев хришћански. До тог тренутка, до седмог и коначно до деветог века и Свете браће Кирила и Методија, ми се себе сећамо само као безличног имена. Не постоје личности које смо упамтили. Наше личности почињу онда када смо постали новозаветни Срби. Тек од тада рађали смо великане, личности које нисмо запамтили само ми већ и васцело човечанство. И то наше биће Свети Сава је одлучно сабрао и поставио на чврсте темеље, постајући тако наш архи – наш почетак и наш Отац и родитељ.
Каква је светосавска филозофија бића, светосавска онтологија? Она нас учи да бића нема без примећености и без сећања. Примећеност пак увек бива акт другога, онога који стоји наспрам нас. Тиме се биће открива као општење и заједница, као сабрање многих у јединство, а човек као личност. То је светосавско биће човека као појединца, који је неодвојив од заједнице, али то је и биће једног народа који је неодвојив од општења са другим народима. Управо та храброст и умеће да се општи са другима, била је снага средњовековне српске државе која је никла у крилу тројице светитеља, тројице монаха: Светог Стефана Немање, монаха Симеона, Светог Стефана Првовенчаног, монаха Симона и Светог Растка Немањића, монаха Саве. На последњем се испунило оно јеванђелско да ће последњи бити први. И Свети Сава јесте први, поставши и свом телесном оцу духовни отац.
Свете мошти Симеонове и Симонове почивају у манастиру Студеници. Савине је спалио Синан паша. У облаку су се вазнеле ка небу. И има неког тајанственог знака у Савином почетку и кончини. Његов почетак личи на Аврама а његова кончина на Христово Вазнесење. Тако Свети Сава бива слика наше и његове вере којој је почетак у Авраму а која се запечаћује Христом. Вазнет је Свети Сава можда баш по Божијем допуштењу и промислу да Саву надаље гледамо једино у нама светосавцима. Можда баш да би нас подстакао Бог на одговорност светосавске филозофије живота. Можда и да нас сачува од гордости да попут Израиљаца који су говорили „имамо оца Арама“, не кажемо и ми „имамо оца Саву“, те да ту стајући и мислећи да је то довољно, као и они пре нас не чујемо и ми оне страшне речи – да Бог и од камења може начинити децу Савину. Свети Сава јесте наш понос и узданица, али и наша одговорност.
На Савином очинству стоји и његово учитељство, а на светосавској онтологији стоји и одговор на питање – шта чинити, светосавска етика. Чему нас данас учи светосавска етика? Светосавље није идеологија, поготово није политичка идеологија. Светосавље је филозофија живота, која треба да осветли и све наше идеје и све наше политике. Учи нас светосавље да се чувамо идеологије индивидуализма и идеологије безличног колективизма. Вођено јеванђелским етосом, који каже да је слобода – слобода за другога, а не слобода од другога, светосављу бива страно биће које се осамљује, које је самодовољно и у којем је други проглашен за пакао. И на нивоу појединца и на нивоу народа и државе, светосављу је стран индивидуализам и у себе затворени лични, народни и државни тоталитаризам. Гледати свет светосавским очима значи изаћи из самољубља и окренути се ка братољубљу и другољубљу. Значи личну храброст да се стане пред лице другог човека, без страха од његове другости и другачијости и да се то стајање пред лицем другог доживи као истинити живот. Бити народ и држава са светосавским погледом на свет, значи храброст да се стане пред лица других народа и држава, без страха од њихове другости и другачијости. Управо онако као што је принц Растко Немањић, као појединац, храбро стајао пред светогорским монасима а као државотворац Сава пред народним и државним силама онога доба. И та га је храброст учинила оцем и парадигмом – Светим Савом.
У тој загледаности у другог дешава се примећеност и одвија се сећање, што и чини живим и постојећим оног који се у другог загледао и којег је други приметио и запамтио. Светосавље је умеће живљења које се поистовећује са умећем општења. Зато, светосавска етика, одговор на питање – шта чинити, јесте позив не само на толеранцију, јер она значи само трпети другог и другачијег. Могуће је толерисати и окренутих леђа. Светосавље је призив на активно прихватање другог као другог, на окретање лица к лицу, на узрастање до саме љубави. Светосавље је умеће мира и помирења завађених. Умеће опраштања. Умеће самосмирења и самоодрицања зарад љубави према другом, са вером да се величине и висине и сами живот налазе у тој љубави. Зато је светосавље мудрост. Мудрост и јесте умеће скривања принца у себи да би се дошло до светитеља. Од мудрости је неодвојива и храброст да се дворска свила замени монашком рогозином. Светосавље је учење и парадигма да се до величина и висина не стиже без одрицања, труда и подвига.
Иступајући против индивидуализма, светосавље иступа и против друге крајности – безличног колективизма. Чува нас од квази заједнице, у којој као појединачне и непоновљиве личности нестајемо попут капи воде у бескрајном океану безличне нирване. Светосавље је храброст да будемо конкретни и непоновљиви, да будемо личности и да као такви, у заједници, будемо примећени. Чува наш лични идентитет. Исто тако, чува и наш народни и државни идентитет, од глобалног колективистичког обезличења.
Светосавље као филозофија живота, показује се и јесте љубав, слобода и мудрост. Слобода је слобода да се други прихвати за другог без страха од његове другачијости. То прихватање јесте љубав. Али, светосавље јесте и мудрост да се у том општењу остане конкретан и непоновљив. Та мудрост је слобода да се у општењу са другима сачува властити идентитет. Љубав није стапање у истост већ општење у којем живи посебност и конкретност.
Драги свечари, ви који се учите и ви који их учите, будимо слободни да стајемо пред лица других људи и других народа. Будимо слободни да будемо грађани Европе и грађани света. Но, пре него што станемо пред лице Европе и пред лице света, ваља нам да станемо пред лица једни другима, да себе осетимо постојећима. И тек такви, као постојећи, као народ са идентитетом, станимо пред лице велике Европе и великог света. Доживимо себе као народ примећен од њих. Не устручавајмо се да се зовемо Европљанима, јер ми то и јесмо. Али, будимо слободни и да кажемо шта мислимо, слободни да останемо они ко смо, оно што смо и они чији смо – Срби, људи и чеда Савина. Само тако можемо бити примећени, поштовани и упамћени од других људи и других народа. Само тако можемо бити постојећи.
Драги ђаци, ви који сте најважнији свечари данашњег празника, желим вам да волећи људе око себе, заволите и учење. Заволите науке. Заволите уметност. Заволите све оне позитивне пројаве људског духа којима се поучавате. Знајте да је покретач бића који нам је Свети Сава предао – Логос. Ослушните имена многих наука и чућете то име – Логос. Знајте да смо као један од словенских народа том речју проговорили, сврстали се у ред писмених и цивилизованих. На тој речи никао је старословенски књижевни језик, од којег настају различите језичке редакције, међу којима је и наш стари српскословенски језик. Прва реченица која је записана на старословенском језику била је она из Јеванђеља по Јовану– Искони бје Слово. То је превод Свете браће Кирила и Методија са грчког - Ен архи ин о Логос – У почетку беше Логос. Логос је грчка реч са мноштвом значења. У Јеванђељу представља Бога, Сина Божијег, Очеву Реч. Логос значи и слово, реч, али и науку и разум и много тога словесног, логосног, разумног – све оно што потиче од Слова, Логоса, Разума. Зато, светосавље је неодвојиво од учености, науке и знања. Будући да сте светосавци, заволите учење, науке и знање. Али, као што бића човека нема у индивидуалности и осамљивању, тако ни знања нема у осамљивању наука. Не држите да су науке саме себи довољне. Не задовољавајте се фрагментима стварности. Раздвојени један од другог, фрагменти врло мало или ништа не казују. Од фрагмената спајајте мозаик који ће вам показати красоту света око вас. Зато, као што и себе треба да доводите у однос са другим људима да бисте постојали, доводите у однос и науке међусобно да би знање постојало. Дозволите наукама да међусобно опште. Онако као и ви што треба да међусобно општите – да и науке у том општењу остану појединачно то што јесу. Немојте их осамљивати, али немојте их ни међусобно стапати у квази науку која би поништила њихову појединачност. Знање као и постојање треба да буде заједница конкретних и приметних који међусобно опште.
Само ће вас овакво знање охрабрити и да постављате питања смисла онога што сте у наукама спознали. Охрабриће вас на љубав према мудрости, на филозофију. Охрабриће вас чак и да себе поставите на место Логоса, Бога Творца и да стварате. Охрабриће вас на уметност. Коначно, охрабриће вас да мислите. Знајте да је једино знање које изграђује – умеће мишљења. А умеће мишљења је умеће повезивања многих појединачности у општење и јединство. Мишљење је умеће ткања смисла. А смисао и јесте оно што стоји испред вас, ка чему се протеже живот и оно што вас охрабрује да учите и идете напред. Будите слободни да тај смисао постављате испред себе и да верујете у њега. Не дозволите да вам бесмисао наметну за смисао. Да бисте ово кукавичје јаје подметнуто на место смисла разликовали од истинитог смисла, морате заволети учење и знање. Трудите се да до смисла стигнете као постојећи – као личности са идентитетом. Зато чувајте оно што једино даје идентитет – заједништво са другим људима, од породице до народа којем припадате. То умеће као храбра отвореност и покрет ка смислу и досезање до смисла са својим идентитетом и јесте светосавље као парадигма. Својим примером Свети Сава вам показује да су висине и величине доступне и да ћете их као чеда Савина сигурно достићи.
Живели и срећна Вам Слава!
Нема коментара:
Постави коментар