Говорећи о светим тајнама, желио бих да кажем нешто о светој тајни монашког пострига. Да ли је монашки постриг света тајна? Наравно да јесте! Као што Црква благосиља брак мушкарца и жене који желе да створе породицу, тако и за човека или жену који желе да живот посвете Богу и живе у целомудрености, Црква благосиља другу свету тајну – монашки постриг! Како је диван обред ове свете тајне! Уколико сте чули да се неко монаши у неком манастиру, пођите тамо, јер ћете уживати не само у ономе што ћете видети, него и чути!
У суштини, монашки постриг је друго крштење. Ми смо сви крштени и сви смо се заклели да ћемо припадати Богу. Рекли смо: „Одричем се Сатане“ и „Сједињујем се са Христом“, и посветили смо се Богу постризавањем косе, али смо све ово заборавили. Заправо, крштењем се обавезујемо да ћемо припадати Богу. Речима „одричем се“, које смо тада изговорили (ако смо крштени као бебе, онда кроз уста кума), истерали смо Сатану из наших живота, и чак смо пљунули на њега три пута, прекидајући сваку везу са њим. Речима „сједињујем се“ потписали смо, у присуству анђела и људи, свети уговор да сада у потпуности припадамо Богу. У јеванђељу по Луки – „Ако ко хоће да иде за мном…“ (Лк. 9, 23), Господ у ствари позива некрштене. То обавезује нас крштене, да кажемо: „Говори, Господе, слуга твој Те слуша“ (1 Сам, 3, 10). То је велика ствар, браћо моја, да смо крштени и постали хришћани. Страшно је што смо заборавили наше завете са крштења, и тако изгубили благодат светог Крштења.
Али долазе изабране душе – мушкарци и жене, стари и млади, које желе да обнове своје завете са крштења, и сада свесно кажу да одбацују сва сатанина дела и потпуно припадају Богу, понавља се постризавање њихове косе, као што је учињено на крштењу. Постризавање косе прво симболизује наш принос Богу из самог врха нашег тела, и друго, то значи одбацивање наших злих помисли и посвећење нашег ума Богу. Стога је монашки постриг, прије свега, понављање завета са крштења... и не само то. Такође, можемо говорити о монашком постригу и као о браку. Душа монаха или монахиње венчава се са Христом, и у том тренутку присуствују и анђели и сведоче о светости и чврстини тог сједињења.
Током венчања мушкарца и жене, свештеник чита молитву у којој назива Бога „Свештеноделатељем тајног и чистог брака, и Законодавцем телеснога“. Ми знамо шта значи овај брак „од тијела“ који је Господ „успоставио“. То је брак наших родитеља од којих смо рођени. Али какав је овај други брак „тајан и чист“ који служи Богу, у горепоменутој молитви? То је брак између монаха и Бога, у монашком постригу.
То је предиван и сладак брак душе са Христом. Монахиња зна да је небески Женик никада неће ударити или се развести од ње. Христос је био претучен и распет за своју Невјесту, и он јој припрема палату на небесима – Његово Царство небеско! Божија љубав се излива обилно на монашком постригу! „Занео си ме љубавном чежњом Христе, и изменио Твојом божанском љубављу.“[1]
Такође бих желио да кажем да овај „тајан и чист“ брак није природно стање човека. За човјека након пада брак је природно стање. Девичанство није природно стање, већ натприродно.[2] Ја вас питам: како монах или монахиња, имајући тело, превазилази природу и живи натприродно? То је врло једноставно. Они постижу натприродно, зато што имају сталну заједницу са Господом, Који је изнад природе. Свети Јован Лествичник каже: „Гдје природа претрпи пораз, препознаје се долазак Онога који је изнад природе“.[3]
Монаси и монахиње имају свој свет. Они увек живе „подижући своја срца горе“! Слика тога да су они одсечени од света је и апостолник, који носе монахиње, и клобук, кога носе монаси и јеромонаси. Зато, драги моји хришћани, будите врло пажљиви када срећете монахе и монахиње. Пазите шта говорите. Ваш разговор са њима не би требало да буде о световном, већ о божанском, јер када говорите са њима о световним стварима, ви их у ствари извлачите из њиховог света, из „њихове воде“, како ми то кажемо. Штетите им, и на неки начин и ви ћете бити оштећени. Јер ако монах прекине његову везу – заједницу са Христом, која треба да буде непрестана, и брбља о световним стварима, онда када га питате да се моли за ваше породичне проблеме, његова молитва неће имати снагу и неће бити саслушана. Када идете у манастир, разговарајте са монасима и монахињама као и да сте ви сами монах или монахиња. Таква посета манастиру ће вам донети благодат од Господа и Богородице.
У закључку, желим вам рећи главну ствар: ако ваше дете, дечак или девојчица, дође и каже: „Мама, тата, ја желим да се посветим Богу и идем у манастир“, не спречавајте га и не идите против његове жеље која је у њему од Бога. Починићете највећи грех ако га спречите – чак већи грех него када бисте уништили цркву. И рећи ћу вам зашто: Ако уништите цркву, сакупићемо новац и изградити је поново. Али ако спречите своје дете у овом светом позиву, ово се зло не може поправити. Велика је част и благослов за једну породицу да своје дете преда Богу да постане монах или монахиња.
[1] Молитва пре Причешћа
[2] Строго теолошки гледано, девичанство је заиста човеково природно стање, пошто се стање Адама и Еве пре пада сматра за човеково природно стање, док је његова пала природа испод или против природе, али уз могућност превазилажења природе у Христу. Свети Оци се једногласно слажу са чињеницом да је девичанство владало у Рају пре пада. Митр. Јеремија овде говори о томе шта је „природно“ за човека у његовом под-природном стању.
[3] Лествица, 15, 7
Митрополит гортински Јеремија
Превод са енглеског: сестринство манастира Дуга морачка
Часопис Светигора
извор: www.pravoslavie.ru
20.10.2017.
У суштини, монашки постриг је друго крштење. Ми смо сви крштени и сви смо се заклели да ћемо припадати Богу. Рекли смо: „Одричем се Сатане“ и „Сједињујем се са Христом“, и посветили смо се Богу постризавањем косе, али смо све ово заборавили. Заправо, крштењем се обавезујемо да ћемо припадати Богу. Речима „одричем се“, које смо тада изговорили (ако смо крштени као бебе, онда кроз уста кума), истерали смо Сатану из наших живота, и чак смо пљунули на њега три пута, прекидајући сваку везу са њим. Речима „сједињујем се“ потписали смо, у присуству анђела и људи, свети уговор да сада у потпуности припадамо Богу. У јеванђељу по Луки – „Ако ко хоће да иде за мном…“ (Лк. 9, 23), Господ у ствари позива некрштене. То обавезује нас крштене, да кажемо: „Говори, Господе, слуга твој Те слуша“ (1 Сам, 3, 10). То је велика ствар, браћо моја, да смо крштени и постали хришћани. Страшно је што смо заборавили наше завете са крштења, и тако изгубили благодат светог Крштења.
Али долазе изабране душе – мушкарци и жене, стари и млади, које желе да обнове своје завете са крштења, и сада свесно кажу да одбацују сва сатанина дела и потпуно припадају Богу, понавља се постризавање њихове косе, као што је учињено на крштењу. Постризавање косе прво симболизује наш принос Богу из самог врха нашег тела, и друго, то значи одбацивање наших злих помисли и посвећење нашег ума Богу. Стога је монашки постриг, прије свега, понављање завета са крштења... и не само то. Такође, можемо говорити о монашком постригу и као о браку. Душа монаха или монахиње венчава се са Христом, и у том тренутку присуствују и анђели и сведоче о светости и чврстини тог сједињења.
Током венчања мушкарца и жене, свештеник чита молитву у којој назива Бога „Свештеноделатељем тајног и чистог брака, и Законодавцем телеснога“. Ми знамо шта значи овај брак „од тијела“ који је Господ „успоставио“. То је брак наших родитеља од којих смо рођени. Али какав је овај други брак „тајан и чист“ који служи Богу, у горепоменутој молитви? То је брак између монаха и Бога, у монашком постригу.
То је предиван и сладак брак душе са Христом. Монахиња зна да је небески Женик никада неће ударити или се развести од ње. Христос је био претучен и распет за своју Невјесту, и он јој припрема палату на небесима – Његово Царство небеско! Божија љубав се излива обилно на монашком постригу! „Занео си ме љубавном чежњом Христе, и изменио Твојом божанском љубављу.“[1]
Такође бих желио да кажем да овај „тајан и чист“ брак није природно стање човека. За човјека након пада брак је природно стање. Девичанство није природно стање, већ натприродно.[2] Ја вас питам: како монах или монахиња, имајући тело, превазилази природу и живи натприродно? То је врло једноставно. Они постижу натприродно, зато што имају сталну заједницу са Господом, Који је изнад природе. Свети Јован Лествичник каже: „Гдје природа претрпи пораз, препознаје се долазак Онога који је изнад природе“.[3]
Монаси и монахиње имају свој свет. Они увек живе „подижући своја срца горе“! Слика тога да су они одсечени од света је и апостолник, који носе монахиње, и клобук, кога носе монаси и јеромонаси. Зато, драги моји хришћани, будите врло пажљиви када срећете монахе и монахиње. Пазите шта говорите. Ваш разговор са њима не би требало да буде о световном, већ о божанском, јер када говорите са њима о световним стварима, ви их у ствари извлачите из њиховог света, из „њихове воде“, како ми то кажемо. Штетите им, и на неки начин и ви ћете бити оштећени. Јер ако монах прекине његову везу – заједницу са Христом, која треба да буде непрестана, и брбља о световним стварима, онда када га питате да се моли за ваше породичне проблеме, његова молитва неће имати снагу и неће бити саслушана. Када идете у манастир, разговарајте са монасима и монахињама као и да сте ви сами монах или монахиња. Таква посета манастиру ће вам донети благодат од Господа и Богородице.
У закључку, желим вам рећи главну ствар: ако ваше дете, дечак или девојчица, дође и каже: „Мама, тата, ја желим да се посветим Богу и идем у манастир“, не спречавајте га и не идите против његове жеље која је у њему од Бога. Починићете највећи грех ако га спречите – чак већи грех него када бисте уништили цркву. И рећи ћу вам зашто: Ако уништите цркву, сакупићемо новац и изградити је поново. Али ако спречите своје дете у овом светом позиву, ово се зло не може поправити. Велика је част и благослов за једну породицу да своје дете преда Богу да постане монах или монахиња.
[1] Молитва пре Причешћа
[2] Строго теолошки гледано, девичанство је заиста човеково природно стање, пошто се стање Адама и Еве пре пада сматра за човеково природно стање, док је његова пала природа испод или против природе, али уз могућност превазилажења природе у Христу. Свети Оци се једногласно слажу са чињеницом да је девичанство владало у Рају пре пада. Митр. Јеремија овде говори о томе шта је „природно“ за човека у његовом под-природном стању.
[3] Лествица, 15, 7
Митрополит гортински Јеремија
Превод са енглеског: сестринство манастира Дуга морачка
Часопис Светигора
извор: www.pravoslavie.ru
20.10.2017.
Нема коментара:
Постави коментар