Лондон, септембар, 2017.
"Добро, причестили смо се и шта сад? ... Е, а кад бисмо видели још и неко чудо! Кад би се сад нешто нарочито догодило! И тако често човек не види Бога, зато што Бог не виче, не рекламира се, нису му потребне неке експлозије, неки ватромети. Он тихо, полако, неосетно улази у човека и човек одједном осећа да се душа пуни љубављу, да се у души појављује мир. И то је највеће чудо. Зато што је оно истинско. Зато што за њега ништа не треба, једино је потребна наша жеља да будемо са Богом. Дај Боже да жеља да будемо са Богом буде увек наш живот."
"У ствари, Црква је слобода и радост. Човек иде у цркву радујући се, јер баш тамо он оживљава, тамо добија то што нигде више добити не може. Овде, у храму, Господ нас заиста воли и прашта. Он верује у нас."
"Човеков живот зависи само од Бога. И ако човек повери Богу свој живот, отвори Богу своје срце, његов живот ће се изменити. Све што је човеку потребно, Бог ће дати на време. За нас је једино важно да поверујемо Њему. А да поверујемо можемо, када прескочимо преко свог мишљења, преко свог угла гледања, преко искуства свог живота."
"А молитва – то нису само речи, већ је то и стање душе. Ми треба да се молимо непрестано, али ми не можемо стално нешто да читамо наглас или у себи. А непрестана молитва – то је сећање на Бога. Зато, ма где да сте, ма шта да радите, ваше односе градите овако: Бог нас види, и све што радимо, радимо пред Лицем Божијим. Е, то већ јесте молитва."
Протојереј Андреј (Лемешонок), духовник манастира Свете Јелисавете, Минск
Нема коментара:
Постави коментар