Од рана јутра овог необичног дана и широм Краљевине наше православни Срби овим се радосним поздравом поздрављају. Вас, пастире стада мога – сво духовенство епархије Богом ми дароване, и вас, браћо моја драга и кћери моје честите и вредне, па и вас, децо моја – вас златне јабуке моје – све: старе и младе, велике и мале, сиромахе и имућне, силне и слабе било духом, било телом све вас и ја као ваш отац духовни са срцем пуним ретке радости овога јутра поздрављам са:
Христос се роди!
Сви смо ми једно, браћо моја и пријатељи моји. Ја сам ваш и ви сте моји. Сви ми заједно имамо један извор, један почетак – имамо једног Оца. Све што је добро, славно и честито у нашем животу од Њега води своје порекло. У Њему има свој корен.
А радост овога дана? А ово мило, слатко пресвето Детенце, необичне, пречисте Матере што се ноћас родило у пећини Витлејемској – у сиротињи и немаштини? Ко нам Га даде? Шта ће Он међу нама? Зар је мало сиротиње, мало невољника?
Нећу се упуштати у давања пространих и разноврсних одговора на питања: Шта би било са човечанством да се Исус Христос није у телу јавио, да није у свет дошао, и каква је за нас добит што смо ми деца Цркве Његове, него ћу само рећи да и ова света ноћ, рођење Његово, један је од најјаснијих доказа да све што је заиста велико, светло, и вечито у животу разумних и слободних бића има свој почетак, свој извор у Богу Оцу нашем.
„…Сваки добри поклон и сваки савршени дар одозго је, силази од Тебе Оца светлости…“)[1]
Божић је радостан дан – Божјег милосрђа – праштања.
Божић је светли дан; Бог нам даде Најсветлијег; даде нам Себе у Сину.
Зар није Отац у Сину и Син у Оцу? Име је тога небесног дара, име је тога поклона што нам га јутрос у Витлејему Јудејском од Девојке свете Марије Рођени са Собом донесе:
Мир Божји.
Има ли икога међу нама који не би знао за превелику вредност и необичну цену Мира, како за живот и свакога човека, тако и породице, свакога друштва, свију народа па и целокупног човечанства?
Сви знамо да је мир бољи од немира, од кавге, свађе, туче, крвопролиђа, ратова…
Сви ми то знамо. Али у томе баш и јесте највеђа разлика човека од човека, што један све своје силе моралне и материјалне употребљава на то да је само мир, докле други и ако зна да је мир добро, благо, ипак онда је најсрећнији када је око њега свађа, туча, плач и кукњава…
„Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божији назвати“ вели Јеванђеље Свето (Мат. В, 9). У вези са ноћашњим прерадосним догађајем можемо овоме додати па рећи: Благо онима који мир граде, јер су они разумели где је мир – где је његов извор, где почетак; благо њима, јер не оставише Новорођенче у пећини, у јаслима Витлејемским, него Му дадоше боље, достојније место. Широм отворише они врата срца свога и ту, у грудима њиховим, нашао је склониште Себи Онај Који донесе и њима као и свима мир Божји… Мир је благослов Неба. Мир је, заиста, дар Божји.
Бог нам га даје. Бог нам даје мир као слободним и разумним бићима – Његовим творевинама.
Мир мора човек слободно да присвоји; без насиља, слободно да се са њиме сроди и увек разумно да га употреби, искористи.
О, ти добра и вредна жено; о, ти, честити и брижни муже, вама је дата велика радост. Ти, жено, мајком се називаш, и тебе, муже, деца оцем називају!
Велики је ово дар Божји. Не заборавите дати Богу оно што је Божје, јер је вама од Бога много дато.
Али немојте заборавити никада оно што треба да буде бригом свију брига ваших кад мислите о срећи деце своје, о будућности њиховој.
Чувајте децу, негујте их; храните их добро, одевајте. Школујте децу и васпитавајте их у добру и поштењу. Учините их способним за самосталан живот.
Само не заборавите, да је ово само половина – а може бити и од тога мање – онога, што ви деци дати можете, – па и морате, ако у Бога верујете па и у Његов суд на ономе свету.
Дајте детету оно што ће га учинити моћним, силним, издржљивим у свима незгодама и искушењима, борбама којима је овоземаљски живот препун и којима ова „долина плача“ изобилује.
Наоружајте децу за борбу са сваком пакошћу и духовима злобе поднебеске – немиром света овога.
Кад вам сво велим, онда ћу вам одмах рећи, где ћете моћи ово оружје наћи.
Нема ни те радионице, нити те фабрике где се сигурно спасоносно оружје ово израђује; нема ни те главе на човечјем врату која би га могла измислити или удесити.
Тамо, у вертепу, у пећини града Витлејема, тамо се нашло ово оружје. У тами, у ноћи оно је засијало, да би се знало коме припада. Светлост га је донела. Оружје ово није ни од гвожђа, нити од челика…
Усађујте у душу деце своје мир, Божји мир.
Нека дете заволи Новорођенче од Бога послато; нека осети да се је Христос и за њега родио; да му је Христос највећи пријатељ, и да то, што је од Оца донео и за њега, свога малог пријатеља донео… Нека златна и мила дечица знају да поред многих других поклона којима се ових дана радовала ипак је њихов највећи поклон ово Премило и Пресвето Детенце што у јаслима лежи. Деца наша треба да заволе Христа; јер, волети Христа значи волети за увек оно што нам Он даје – Мир, Божји Мир…
О, кад би сви моћни и велики овога света, сви они који ведре и облаче животима милијона и милијона људи, који се радо размећу својим миротворством разумели, или бар хтели разумети где је извор миру и начин како се он добија.
Никада, никада ни Женева, ни Хаг па ни Локарно не могу дати оно што нам даје пећина витлејемска!
Све дотле докле мудрост малих и великих дипломата не буде проникнута духом Божје мудрости – духом ноћашње песме небесних становника – анђела Божјих: да мир није човек измислио, да се мир не да упоредити, нити има везе са боновима ратне штете, нити са најјачим дипломама најквалификованијих стручњака, него да је нешто друго; озго долази – озго од Оца светлости – све дотле сви њихови напори биће узалудни.
Све дотле, док дугачке и простране ходнике скупоценим и тешким простирачима застрте, где се поносито крећу данашњи миротворци, и богато разукрашене сале где држе своје скупове не проникне дух смирења, кротости и самоодрицања – дух пећине Витлејемске, дотље ће народи бими у сталној неизвесности и несигурности иустраху размишљати о сутрашњем дану…[2]
Ко има око нека види. Ко има ухо нека чује.
Христос се роди!
[1] Из последње (заамвоне) молитве у литургији Св. Јована Златоуста.
[2] Преглед Цркве епархије нишке, број 1, Ниш јануар 1927, стр. 25.
Свештеноисповедник Доситеј Загребачки и Ваведењски
извор: www.pravoslavie.ru
Христос се роди!
А радост овога дана? А ово мило, слатко пресвето Детенце, необичне, пречисте Матере што се ноћас родило у пећини Витлејемској – у сиротињи и немаштини? Ко нам Га даде? Шта ће Он међу нама? Зар је мало сиротиње, мало невољника?
Нећу се упуштати у давања пространих и разноврсних одговора на питања: Шта би било са човечанством да се Исус Христос није у телу јавио, да није у свет дошао, и каква је за нас добит што смо ми деца Цркве Његове, него ћу само рећи да и ова света ноћ, рођење Његово, један је од најјаснијих доказа да све што је заиста велико, светло, и вечито у животу разумних и слободних бића има свој почетак, свој извор у Богу Оцу нашем.
„…Сваки добри поклон и сваки савршени дар одозго је, силази од Тебе Оца светлости…“)[1]
Божић је радостан дан – Божјег милосрђа – праштања.
Божић је светли дан; Бог нам даде Најсветлијег; даде нам Себе у Сину.
Зар није Отац у Сину и Син у Оцу? Име је тога небесног дара, име је тога поклона што нам га јутрос у Витлејему Јудејском од Девојке свете Марије Рођени са Собом донесе:
Мир Божји.
Сви знамо да је мир бољи од немира, од кавге, свађе, туче, крвопролиђа, ратова…
Сви ми то знамо. Али у томе баш и јесте највеђа разлика човека од човека, што један све своје силе моралне и материјалне употребљава на то да је само мир, докле други и ако зна да је мир добро, благо, ипак онда је најсрећнији када је око њега свађа, туча, плач и кукњава…
„Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божији назвати“ вели Јеванђеље Свето (Мат. В, 9). У вези са ноћашњим прерадосним догађајем можемо овоме додати па рећи: Благо онима који мир граде, јер су они разумели где је мир – где је његов извор, где почетак; благо њима, јер не оставише Новорођенче у пећини, у јаслима Витлејемским, него Му дадоше боље, достојније место. Широм отворише они врата срца свога и ту, у грудима њиховим, нашао је склониште Себи Онај Који донесе и њима као и свима мир Божји… Мир је благослов Неба. Мир је, заиста, дар Божји.
Бог нам га даје. Бог нам даје мир као слободним и разумним бићима – Његовим творевинама.
Мир мора човек слободно да присвоји; без насиља, слободно да се са њиме сроди и увек разумно да га употреби, искористи.
О, ти добра и вредна жено; о, ти, честити и брижни муже, вама је дата велика радост. Ти, жено, мајком се називаш, и тебе, муже, деца оцем називају!
Велики је ово дар Божји. Не заборавите дати Богу оно што је Божје, јер је вама од Бога много дато.
Али немојте заборавити никада оно што треба да буде бригом свију брига ваших кад мислите о срећи деце своје, о будућности њиховој.
Чувајте децу, негујте их; храните их добро, одевајте. Школујте децу и васпитавајте их у добру и поштењу. Учините их способним за самосталан живот.
Само не заборавите, да је ово само половина – а може бити и од тога мање – онога, што ви деци дати можете, – па и морате, ако у Бога верујете па и у Његов суд на ономе свету.
Дајте детету оно што ће га учинити моћним, силним, издржљивим у свима незгодама и искушењима, борбама којима је овоземаљски живот препун и којима ова „долина плача“ изобилује.
Наоружајте децу за борбу са сваком пакошћу и духовима злобе поднебеске – немиром света овога.
Кад вам сво велим, онда ћу вам одмах рећи, где ћете моћи ово оружје наћи.
Нема ни те радионице, нити те фабрике где се сигурно спасоносно оружје ово израђује; нема ни те главе на човечјем врату која би га могла измислити или удесити.
Тамо, у вертепу, у пећини града Витлејема, тамо се нашло ово оружје. У тами, у ноћи оно је засијало, да би се знало коме припада. Светлост га је донела. Оружје ово није ни од гвожђа, нити од челика…
Усађујте у душу деце своје мир, Божји мир.
Нека дете заволи Новорођенче од Бога послато; нека осети да се је Христос и за њега родио; да му је Христос највећи пријатељ, и да то, што је од Оца донео и за њега, свога малог пријатеља донео… Нека златна и мила дечица знају да поред многих других поклона којима се ових дана радовала ипак је њихов највећи поклон ово Премило и Пресвето Детенце што у јаслима лежи. Деца наша треба да заволе Христа; јер, волети Христа значи волети за увек оно што нам Он даје – Мир, Божји Мир…
О, кад би сви моћни и велики овога света, сви они који ведре и облаче животима милијона и милијона људи, који се радо размећу својим миротворством разумели, или бар хтели разумети где је извор миру и начин како се он добија.
Никада, никада ни Женева, ни Хаг па ни Локарно не могу дати оно што нам даје пећина витлејемска!
Све дотле докле мудрост малих и великих дипломата не буде проникнута духом Божје мудрости – духом ноћашње песме небесних становника – анђела Божјих: да мир није човек измислио, да се мир не да упоредити, нити има везе са боновима ратне штете, нити са најјачим дипломама најквалификованијих стручњака, него да је нешто друго; озго долази – озго од Оца светлости – све дотле сви њихови напори биће узалудни.
Све дотле, док дугачке и простране ходнике скупоценим и тешким простирачима застрте, где се поносито крећу данашњи миротворци, и богато разукрашене сале где држе своје скупове не проникне дух смирења, кротости и самоодрицања – дух пећине Витлејемске, дотље ће народи бими у сталној неизвесности и несигурности иустраху размишљати о сутрашњем дану…[2]
Ко има око нека види. Ко има ухо нека чује.
Христос се роди!
[1] Из последње (заамвоне) молитве у литургији Св. Јована Златоуста.
[2] Преглед Цркве епархије нишке, број 1, Ниш јануар 1927, стр. 25.
Свештеноисповедник Доситеј Загребачки и Ваведењски
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар