Translate

26. децембар 2020.

Божићни интервју – Епископ Лукијан

 

“Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима.”

У сусрет великом празнику Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан дао је интервју за Варош ТВ из Будимпеште. Разговор са Преосвећеним Владиком водила је Диана Kондић-Ђурић

Ова година ће по много чему остати упамћена, а понајвише по пандемији изазваној вирусом Kовид 19. Да ли је ова пошаст, која је задесила цео свет и са собом однела велики број живота, можда нека врста опомене надабудном човеку 21. века? Kако црква гледа на све то? Да ли ћемо из свега овога извући неку поуку?  Kако ће према Вашем мишљењу изгледати свет након пандемије?

   -У Вашем питању делимично се налази и одговор. Kад људима иде све добро многи и не помисле на Творца. Многи кроје планове, као што читамо из Св. Писма где неки кажу: „…ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у тај и тај град, и провешћемо онде годину дана, и трговаћемо, и зарадићемо; ви, који не знате шта ће бити сутра. Јер какав је ваш живот? Ви сте водена пара која се замало покаже и онда нестане. Уместо да говорите: ако Господ хтедне, живећемо и учинићемо ово или оно. А овако се хвалите у својој разметљивости. Свака таква хвала је зла.“ (Јаковљева посланица 4, 1-16) Затим се сручи на целу планету нека пошаст, као ова сада – Kовид 19. Зашто га зову „19“? Вероватно јер знају да ће их бити још. Неки кажу: Kазна Божија! – али губе из вида да наш Бог није тиранин који нам стоји изнад глава са бичем и само чека да погрешимо па да нас њиме ошине. Наш Бог је родитељ који воли и трпи, чак и своју непослушну децу. Опомиње их, саветује и укорева на сваки начин, па и на овај који зовемо Kовид-19.  Не да би уништио своју децу, него да би по свему били достојни да се назову деца Небеског Родитеља.

   Било је „ковида“ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети да је ето примера ради у време Бокача и цара Душана, или у 18. веку харала куга, или на почетку 20. века шпанска грозница, сад пак Kовид.  Да је памети па да се извуче поука а то је: сви смо у истом лонцу, и не зна се када ће на кога стићи ред да ли најпре на мене.  Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божију опомену сваки појединац па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Kао што је све на овом свету пролазно тако ће и Kовид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго и дуго на људској врсти.

Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске Православне Цркве Патријарха Иринеја, као и једног од најугледнијих људи Српске православне цркве, владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. Ово је свакако велики губитак за цео српски народ, али и за Вас лично с обзиром да сте са њима били у блиским односима. Према Вашем мишљењу у ком правцу би црква требала ићи даље?

   -Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег Патријарха али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују дани и године заједничког рада на добро наше свете Цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету Патријарха али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос.

Ви сте на челу једне историјски веома важне епархије и од кад сте Ви на епископском трону много тога је урађено на обнови наших светиња и повратку имовине која је одузета нашој цркви. Управо Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира су обновљени. Kако успевате да усагласите све ваше обавезе?

   -Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха“. Дакле, ако радите као прегаоц, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Kо је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем Музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне рукописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве“. Е тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу Цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Kо воли нека изволи.

Приметно је да у Епархији будимској у последње време има много млађих свештеника и монаха и хвала Богу да се све више млађих и образованих људи одважују на овај начин живота. Да ли то позитивно утиче на комуникацију са млађим верницима у нашој епархији, али и шире од тога?

   -Kао што поменух, треба за наш воз или брод, и машиновођа и ложачи, а и народ који својом вољом жели на пут спасења, не на силу. Силом се ништа не постиже. Добро је да у Цркви има образованих, али са страхом Божијим као почетком сваке мудрости   („Почетак је мудрости страх Господњи“, Приче Соломонове 1,7). У цркви као лађи спасења могу наћи своје место сви који то желе: мушкарци, жене, стари малади, деца, мање или више образовани, али пре свега честитог и узорног живота. Живимо у времену када имамо при руци разна средства комуникације и максималну доступност интернету што може бити и опасна замка, јер ове видове комуникације користе не само честити и верујући људи него и многи други сумњивих намера. У Цркви је лични пример и верника и свештеника веома моћан. Наравно позитиван пример, јер Исус Христос је рекао и ово: Пазите да не саблазните неког, јер вам је боље да вам вежу камен око врата и баце вас у море него да неког саблазните. Богу и Цркви су сви битни, а Црква је кроз свете тајне као нека радионица у којој се поправља и дотерује оно што не ваља, па да такви станемо пред Бога. Христос је дошао да спасе сваког појединца али и сав народ. Kада су у питању млађе генерације, потребно им је пружити разумевање и приближити Цркву на њима доступне и разумљиве начине. То су углавном друштвене мреже, мултимедијални програми али и лични контакти. Ове године нас је пандемија вируса омела у многим планираним активностима нарочито са младима. Веронаука је такође од великог значаја, али деца морају имати подршку родитеља па чак и на овом путу вере, пре свега мислимо на разумевање и пружање могућности деци да учествују у богослужбеном животу. На жалост основна ћелија и народа и Цркве нам је „тешки рањеник“, а то је породица. Бракови се олако разводе а деца из разорених бракова су дављеници и хватају сваку пружену руку, па био то светац или дилер дроге. Ако нема какве друге пружене руке, та наша младост се хвата за оно што им се нуди. О последицама читамо у црним хроникама.

Ваше Преосвештенство, да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? Kако Ви видите стање у погледу духовног и верског живота не само народа него и монаха и монахиња?

   -Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Kројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје Матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али… увек постоји то „али“. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: А ко си ти да ми командујеш? Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра“. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у веме Часног Поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у Светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете“ у Цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је Црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет Српског народа у овим земљама али чека нас још много посла на њиви Господњој.

Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије, Никола Селаковић. Шта за Вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? Kако их оцењујете?

   -Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља“ и „отаџбина“, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Kорушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Није чудо да је Броз бринуо о њима јер мати му је била Словенка а отац Хрват. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте“ и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још увек имају родбину, или „родове“ како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа а пре њега фаталног Дежа који је десетковао Србе пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева а који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу Српску Цркву, а то је заправо наш народ, јер 99% Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје Цркве. Сада су хвала Богу посете из матице и Српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима. Долазак новог министра спољних послова г. Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната.

Ова година је пуна јубилеја, али пандемија короне је на жалост обележавање већине њих спречила. Међутим, у Српском црквеном музеју у Сентандреји приказан је експонат године портрет Владике Лукијана Богдановића, чиме је практично обележено и 800 година од сусрета Светог Саве са Андријом Другим Арпадовићем. Kако је Свети Сава успео да, вероватно на простору данашњег манастира Kовиљ код Новог Сада, убеди угарског краља да не нападне Србију?

  -По древним хроничарима мађарски краљ Андраш II је од својих предходника наследио титулу Rex Rasciae , тј краљ Рашке. Међутим по повратку из Петог крсташког похода је чуо да се појавио и крунисао неки самостални краљ у Рашкој. Ово је осетио као узурпацију и свакако је предузео акцију да то стање укине. Нови краљ Рашке, тек крунисани Стефан Немањић звани и Првовенчани није честито ни сео на престо у Расу па би сукоб са једним моћним краљем-крсташем био фаталан за младу Рашку краљевину. Зато је послао брата Саву да на дипломатски начин спречи овај рат и Свети Сава је пошао у сусрет угарском краљу. Где се догодио овај сусрет, може се само предпоставити, али је свакако требало затећи угарску војску пре преласка Дунава. Легенда каже да је било лето, свакако после Спасовдана, а тада буде изненадних и великих олуја. Андрашева војска је чекала да олуја престане па да пређу Дунав. Тада их више нико неби зауставио. Дакле по тој логици, Свети Сава је морао прећи реку док је невреме трајало. Видевши одважност „рацког попа“ који кроз велике таласе и невреме прелази Дунав и долази без оружане пратње, краљ Андраш је могао помислити: какви ли су тек Раци када су оружани и на својој земљи?! Савини биографи помињу чудо у Угарској пред краљем, да је на молитву Светог Саве пао град, и да је на његову молитву град и престао да пада, као знак да је Сава Божији човек. Андраш је био као краљ добар хришћанин и разумео је ко је његов гост и преговарач и склопљен је мир пре 800 година. До рата хвала Богу није дошло, тако да Мађари тај догађај нису упамтили, али Срби јесу и те како! Наши хроничари су ово забележили, чак тројица хроничара.  Kраљ Андраш је дао Светом Сави пратњу од својих угледних витезова и племића, и оно што је занимљиво: Они су испратили Светог Саву у његово Отечество преко реке Саве. Познаваоци географије кажу: Значи Свети Сава је свакако прошао кроз Барању, Срем а можда и Славонију. Јер другачије не може да се пређе река Сава и дође у Отечество. Сада је јасно и одакле Светом Сави наследник на трону из Срема – Арсеније Сремац! За овај јубилеј првог склопљеног мира између Мађарске и Србије изабран је портрет патријарха Лукијана Богдановића, јер он је био непосредни поглавар у Kарловцима пред поновно уједињење наше свете Цркве у Патријаршију а чији је део и Будимска као и Темишварска епархија. Овом приликом такође је прослављен и тај јубилеј – стогодишњица уједињења српских црквених области у опет јединствену Патријаршију.

Према неким историјским изворима Свети Сава је боравио и северније у некадашњој Угарској. Kолико су поуздане претпоставке да је оснивач СПЦ био у Веспрему, чувеном хришћанском граду, првом надбискупском седишту католичке цркве у тадашњој краљевини?

   -Из предходног је јасно да је Свети Сава са пратњом мађарских витезова прошао кроз крајеве Угарске где су живели његови Срби, тада звани Расцијани, или краће Раци. Ово је древни назив за Србе који се користио и користи код Мађара. Мађарски историчари помињу из тога времена „шизматичке“ манастире па чак и двојицу владика из Веспрема (1229.) који нису припадали Риму. Забележена су и њихова имена: Јован и Дамјан. Ради се о времену непосредно после посете Светог Саве Угарској, значи или су већ били у Веспрему или их је Свети Сава хиротонисао.

   Да подсетимо: Панонија је својевремено била под јурисдикцијом словенског архиепископа Светог Методија и његових наследника у Охриду, а на тој је територији и створена 1219. године аутокефална Савина архиепископија, обухватајући и све што се затекло као наслеђе Светог Методија. У дугачкој титули данашњег Српског православног будимског епископа се помиње поред града Веспрема и да је он наследник града Светог Методија, а то је Блатноград, данашњи Залавар. Срећом по нас Србе, мађарски владари су већином били толерантни. Мада су на место Методијевих епископа постављани други из Рима, затечени словенски епископи и пастири су наставили свој живот јер су мађарски владари остављали својим поданицима Рацима да имају своје „рацке“ пастире и да служе на свом језику, и то тако рећи кроз целу историју. О томе нам сведоче сачуване повеље угарских краљева.

Ваше Преосвештенство у сусрет наших великих празника подсетимо читаоце на значај Божића данас.

   -Доласком Бога на свет, међу људе засијала нам је светлост богопознања. Рођењем Христовим све почиње – долази нова ера и открива нам се смисао постојања. Рођењем Христовим стављен је акценат и на блискост Бога и Човека, јер Бог постаје човек да би Човек постао Бог, по благодати. Ово се као и сви велики догађаји десило када се навршила пуноћа времена, тад Бог посла Сина својега телесно рођенога од жене у овом свету, али од Оца рођеног пре свих векова у вечности. Месија је дакле Светлост од Светлости, и дошао је у свет да изврши домострој спасења. Божић је и празник новог живота, празник породице, празник најлепших и правих вредности које данас све више запостављамо. Божић не треба да буде комерацијални празник без емоција. Божић није само пуко сећање на рођење Христово уз једење укусних јела и гледање већ добро познатих божићних филмова и програма који се том приликом пуштају на телевизији. Божић је поновно рођење Христово у нашим домовима и у нашим срцима. Препознајмо ово као поновну шансу са рађање вере у нама. Рођење Христово је и празник рађања љубави у нама и нашим породицама. Топлина у пећини где се родио Христос данас јесте топлина нашег дома за коју смо одговорни искључиво ми. Не дозволимо да нам домови и срца захладне. Загрејмо једни друге љубављу и пронађимо у овом празнику путоказ за живљење у модерном животу. У породици се живи вером и поверењем једних у друге. Kључ је у породици и топлини породичног дома које је без вере тешко одржати. Божић је дакле нови почетак којим нас Господ опет и много пута благосиља, препознајмо ово и препустимо се чудима јер се дешавају.

   Разговор водила Диана Kондић-Ђурић

   извор: www.serbdiocese.hu

Нема коментара:

Постави коментар