Господ никада неће одузимати Себе од нас ако Га будемо благосиљали. Зато Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима - да би Он свагда био са нама и испунио Собом наше срце. Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, нпр. неком острашћеношћу, жељом, љутњом. А, када благосиљамо Господа, ми се сами одричемо свега тога и чистимо дворе нашег срца за Јединога Христа.
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
Шта жели Бог од нас? Да благодаримо за све. Просте речи, али садрже велику, свеобухватну делатност. За све захваљивати - то значи: непрестано чувати своју везу са Господом. За све захваљивати - то значи: на све гледати чистим оком, у свему видети Божије дарове. За све захваљивати - то значи: све примати са поверењем, вером. И, у таквој настројености, човек се може истински молити, он постаје кадар да стоји пред Богом.
Благодарење није само када човек говори: “Слава Теби, Боже!” или “Господе, захваљујем Ти!”, мада је и то добро. Истинско благодарење је нешто много дубље. Свети Василије Велики предобро расуђује о томе. Он се сећа речи пророка Давида: Благосиљаћу Бога у свако време, свагда је (по)хвала Њему у устима мојим - и овако тумачи ове речи: “Пророк очигледно говори нешто немогуће. Kако хвала Божија може бити непрестано у устима човека? Kада он разговара, у обичном свакодневном разговору, у његовим устима нема Божије хвале. Kада он спава, онда ћути, а када једе и пије, како његова уста могу произносити хвалу?” Зато је јасно да, када пророк говори: Свагда је (по)хвала Њему у устима мојим - он нема у виду телесна уста. Он говори о унутарњим, духовним устима - устима срца.
То су она уста којима човек окуша духовну храну, Благодат Божију. О овим устима говори Господ: Рашири уста твоја, и испунићу их (Пс. 80, 11). И, овим устима, устима срца, човек заиста може хвалити и славословити Бога увек - и када једе и пије, и када је принуђен да говори о нечему свакодневном, и када спава - којим год послом да се бави. Ако он, при сваком делу, чува у срцу мир, радост, љубав, ако све у животу прихвата са вером у Промисао Божији, онда то и значи да он устима срца свагда благосиља Господа.
Дакле, благодарење је особено стање срца. Ако човек заиста тражи Бога, призван је да чува ово стање срца у свим околностима, без обзира да ли Бог на њега попушта нешто добро или жалосно. У свако време, у свакој ситуацији, човек треба да пази, да у његово срце не би ушле помисли роптања, незадовољства. Управо ово се и назива трезвењем. И, када се човек труди да овако проводи дан, он стаје на молитву лаке и бодре душе, без тешког терета помисли, са ревношћу, жељом, спреман да сусретне Бога. А, ако човек није навикао да за све благосиља Господа, онда ће непрестано у молитви наилазити на препреке, све ће му сметати. Kао што каже један савремени старац: “Ако не научимо да за све благодаримо, онда ће људи и околности за нас увек бити извор помисли, тешкоћа, искушења и страсти”.
Заиста, док човек не научи да чува у своме срцу осећање захвалности и стоји пред Богом у захвалности, његов ум ће непрестано производити помисли. Свака ситуација ће за њега представљати искушење. Нађе ли се крај њега човек, нпр. тих или галамџија - код њега ће се одмах рађати мноштво помисли. Замоле ли га за нешто - помисли ће бити још више. Сакрије ли се сунце иза облака и почне ли киша - опет наваљују помисли. Не успева ли нешто - помисли, помисли, помисли... И, увече, човек стаје на молитву са уморном и изнемоглом душом, као да на њој лежи некакав непомичан терет. Kада он, са оваквим теретом, покушава да се моли, код њега мало шта успева.
Старац Емилијан овако расуђује о томе: “Kада покушавамо да се избавимо од онога са чиме се морамо суочити, када покушавамо да променимо себе и постанемо бољи, да бисмо тек потом почели да водимо духовни живот, када желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада падамо у највећа искушења. И, долазимо до краја живота, не остваривши тако ни једну своју жељу, не познавши ни једну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме ја, а не Господу”.
На пример, човек мисли да је у нечему у животу ускраћен. На пример, сматра да му недостаје добро образовање или да му у детињству нису пружили довољно љубави и пажње, или га још нешто брине. Само једна оваква помисао, ако је човек допусти и поклони јој пажњу, може потпуно да растроји његов духовни живот, а он ће потом живети као птица са сломљеним крилима. Ревност за молитву и за духовни живот се гаси у његовом срцу. Зашто? Зато што у његовом срцу недостаје главно - благодарност.
А, колико тек проблема настаје зато што је човек незадовољан собом и сматра да такав као што је он не може водити истински духовни живот! Овакве помисли су главни разлог свих тешкоћа! Човек не може да се смири и прихвати себе онаквим какав јесте. Нпр. он зна своје слабости: увредљивост или гневљивост. Понекад покушава да се уздржи од поменутог, али му то не успева увек. И, човек се огорчује, тугује и, на крају, прекида своју борбу. Ово значи и да он себе не прихвата, и отуда долази мноштво разних помисли, потешкоћа. А, шта значи: прихватити себе? То значи: бити спреман на то да ће се ова или она страст пројављивати, и не љутити се при томе, већ се, у исто време, борити.
Неопходан је унутарњи подвиг. Kада помисли опседају наш ум, у том тренутку је потребно нарочито снажно се обратити Господу, свецело сабрати свој ум и усмерити га у речи молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног(у)! И, управо ово су оне две лепте, које сваки човек може да принесе Господу и које Он са љубављу прима. Врло је важно да сваки човек схвати какав је он заиста и шта може принети Богу - и да управо ово и приноси од све душе.
Духовни живот не започиње за нас када се све, са нашег становишта, одвија идеално и исправно. Духовни живот почиње када се трудимо да благосиљамо Бога у свако време и благодаримо Му за све: за људе који су поред нас, за сваку околност, за то каквима нас је створио Бог, за своју прошлост - све. Чак и за оно што нам се чини неразумљивим или непријатним - и за то можемо благодарити и благосиљати Бога.
Ево примера за нас: шта да чинимо када нам је тешко. Дакле, нећемо гледати само на себе, затварати се у себе и вајкати се: “Kако ми је рђаво, како ми је тешко, како сам несрећан... Зашто се на мене све ово свалило?” Да је Давид, у својим невољама, гледао само на себе и размишљао како му је тешко, тада би његову душу прекрила непрозирна тама. Но, Давид није промишљао о себи без Бога. Он је у свим околностима гледао на Господа и срцем је осећао живо дејство Бога у своме животу. И он је благосиљао Господа. Управо тако ћемо и ми да упамтимо да нам се свака околност даје ради тога да бисмо још више открили своје срце Богу. И, ако се не подамо унинију, него благосиљамо Господа у срцу своме, Он ће нам истински открити оно што ухо наше није чуло и око није видело, и у срце наше није долазило.
Ево шта је главно. Господ никада неће одузимати Себе од нас ако Га будемо благосиљали. Зато Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима - да би Он свагда био са нама и испунио Собом наше срце. Јер, Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, нпр. неком острашћеношћу, жељом, љутњом. А, када благосиљамо Господа, ми се сами одричемо свега тога и чистимо дворе нашег срца за Јединога Христа. И, Он улази у наше срце и доноси са Собом блаженство, у коме се састоји смисао нашег живота.
Мати Домника (Kоробејникова)
извор: prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар